Prosvetni glasnik

444

Просветни Гласник

ситуације. Оне не би морале да буду тачне, чак ни реалне, већ би сва пажња требала да буде обрађена на њихову пластику и рељеф. По њима би наставник израдио моделе-рељефе (ако већ није могуће да се уз речене карте и они израде), и тек пошто деца свестрано разгледају и упознаду рељефе и по томе створе слику о реалној ситуацији, изнети им поменуте карте. Оне ће сад доћи као фошографије дечјих иредсшава сишуације. Згодним поступком могу се деца довести дотле да при погледу на карту (разуме се, ако је добро израђена) виде, ако не реалну сишуацију, а оно сигурно рељефну коју су од блаша иравили. Многи ће рећи да је ово ипак немогуће. Но ја тврдим — радећи овако, сваки ће се уверити да сам у праву — да ће, ако је настава текла правилно, — т.ј. најпре „очигледно" упознавање објеката и прављење њихових модела, затим уочавање ситуације и прављење рељефа, и најзад пројектовање ових на хартију — горњи резултат бити не само могућ, већ да ће он неминовно уследити. Најглавнији је овде — јер је најапстрактнији — прелаз од вертикалног представљања рељефа ка хоризонталном, карти. Стога и наглашавам нарочиту опрезност на озоме ступњу. Главно је да се вертикалан облик преобрати у хоризонталан, а да у дечјој фантазији не изгуби — бар не много — од своје пластичности. Довде би био први, припремни ступањ у земљописној настави, Искуством тек има да се утврди колико он треба да траје. Сигурно је само то да би могао отпочети почетним разредом. Тек, трајао једну, две или три године, сасвим свеједно. Док се он не сврши, не треба у земљописној настави поћи ни корак даље. Шта је циљ овоме првом ступњу? Има их два. Један је: он треба да у деце развије посматрачку способност и да их заинтерусује за посматрање природних објеката. Други је: увести децу у ситуацију карте и оспособити их да је умеју читати тако добро као што умеју читати књигу која им се да у руке. Оба ова циља су подједнако важна, али на други морам нарочито да укажем, јер се на њега до сад обраћала врло мала пажња. Па и оно што се до сада радило, радило се са тако мало методичности да је увек остајало без успеха. Многи ће ми на ово рећи: „Па шта говорите! Моја деца знају да читају карту". Али се варају... Деца знају, запамтила су да је плава боја море, зелена боја долина, мрка планина. Ако је наставник на ово обратио више пажње, она ће знати и да је тамнија боја виша, а блеђа нижа планина. Али то је све. А то је мало — готово ништа. Деца знају да је ова плава кривуља река, али они не виде шу реку! Она не виде иланину, већ знају да шо ту шреба да је предсшавља. Ако у ово не верујете, покушајте да вам деца изложе ситуацију ма и најједноставније карте (као што' су сливови за III р.) — нпр.