Prosvetni glasnik

526

Просветни Гласник

га очекиваху послови, узвикнуо гордо својим пријатељима који су га одвраћали од тако опасног пута: „Ићи морам, живети не морам!" Идеалан човек не може се замислити без те свести о потреби тачног рада и савесног испуњавања својих дужности. И на послетку, рад мора бити истрајан. То је трећа одлика сваког радника који хоће да се разликује од обичних цуњала. Сва велика открића, сви велики успеси, како у науци тако и у практичном животу, јесу дело стрпљења. Колумбо је открио Америку јер је био истрајан. Пири је открио Северни Пол јер је био смео и истрајан. И сви велики људи постали су велики само помоћу стрпљења и жилавости. Човек може да постигне невероватне резултате и успехе ако има јаку вољу. По Дарвину, он може да постане и геније ако је само стрпљив у послу. Онај који, предузевши какав посао, клоне одмах после прве препоне на путу, слаботиња је, и нема никакве везе са идеалним човеком. За такве сасвим згодно пристаје епитет „плехане пећи". Тек се онај може надати правом успеху и стећи преимућство узорног мужа који је кадар да непрестано пада и да се непрестано диже. Историја славних људи јесте историја упорне борбе око савлађивања тешкоћа. Озбиљно и велико прегнуће можемо с успехом до краја извести само у зноју свога лица, а свака малодушност или застој на половини пута значи пораз. Ако је живот збиља борба, како нас искуство и наука уче, онда је неразумно улазити без оружја у ту борбу. А најбоље оружје за утакмицу живота јесте храброст и упорна воља. Воља је тајанствена и величанствена сила која пустару претвара у башту, која на земљи ствара рај, која од обичних ствари прави чудеса. Тајна успеха лежи у њој. Наоружан снагом несавладљиве воље, човек се не задовољава тиме да буде само нумера у гомили других створова, већ се напреже и успева да се пробије у прве редове и преузме вођство гомиле у своје руке. Тако постаје он необичан човек, тј. идеалан човек... Са овим досадашњим излагањем ми смо покушали да у неколико потеза пружимо слику човека који има права на назив идеалног бића. Посматран са свију страна, такав човек, као што се види, није никаква недостижна и фантастична шимера, већ једно могуће земаљско створење. Разлика је између њега и осталих људи у томе што су код њега хармонијски развијене и усавршене све стране човечанског бића: и телесна (здравље), и умна (просвећеност), и морална (самосавлађивање), и социална (рад). Такав хармонијски развијен човек представљао би тип идеалног грађанина. И кад би већина чланова једнога друштва били тако идеални, онда би тиме и само друштво било савршеније и задовољније. У томе и јесте суштина питања око којега се ломе копља великих државника — суштина друштвеног питања. Ако хоћемо боље, срећније и савршеније друштво, нужно је претходно створити боље, савршеније и идеалније људе. Д-Р ДРАГ. Ђ. ПЕТРОВИЋ