Prosvetni glasnik

Прилози методици поучавања у француском језику у нашим ср. школама 620

појам човјека, а Гћотте из апстрактне скупине људи узети одређени индивидуум. Према томе је јасно да ријечи које означују само један предмет, не могу имати члана: Р1егге, Раг1з, јапу1ег_ јеисИ (али: 1е јеисН, 15 а^гИ, гдје је јеис11 одређено датумом), ОГеи, итд. Кад су се ученици упутили у ова значења одређеног и неодређеног члана, може се прећи на партитивни члан. Овдје је дана потпуна аналогија већ у нашем језику у реченицама као: „Хоћеш ли хљеба", која се може готово буквално превести: „Уеих-Ш Аи.рат?". Том је аналогијом олакшан учитељу посао око објашњавања значења партитивног члана. Разложиће га дакле овако: Ако ријеч означује више предмета, онда француски језик имаде и посебан начин, кад хоће да изрази само дио од неке цјелине изражене читавом ријечи: 1е рат с!и рат, што значи: читав познати хљебац — дио од тога познатог читавог хљеба. Не могу на овом мјесту да прикажем у свој потпуности синтаксу францускога члана, већ хоћу само да на тежим почецима синтаксе објасним како мора учитељ да позна своју материју, ако хоће да је разумљиво прикаже ученицима наше средње школе. У овом случају другојачије мора да поступа наш учитељ него ли учитељ Нијемац који предаје француски језик њемачким ђацима приправљеним већ њиховим језиком за разумијевање члана, све ако се употреба њемачкога члана не покриза са француским. Нијемац не треба истом да ствара разумијевања за члан. Њему је доста да покаже разлике у употреби њемачкога и францускога члана. Дакако да ћемо све ово поучавати према горњим принципима, не на примјерима изолованим од диалога и обичног говора, него увијек у диалошким везама. Свакако ћемо ићи увијек за тим да ученицима буде јасна мисао синтактичног феномена, а не да сам феномен науче напамет у форми апстрактног правила. Како може овдје мишљење да ради, види се баш код проучавања члана. Кад су ученици сазнали значење члана, можемо им задати на размишљање н. пр. овакве задатке: Може ли се члан упзтребити онда кад је појам већ одређен којом другом замјеницом: моја, твоја, ова књига: топ, *оп, зоп Нуге? Не може. Зашто? Зато што ове замјенице већ довољно одређују сам појам, па би члан, који је већ сам по себи замјеница, био заправо сувишан. То би био неке врсте плеоназам. Исто ће тако лако ученици појмити да је именица без члана онда кад је допуна предикату: II е$1 ргопвзеиг. Моиз зоттев 5егдез. Је пе зи1з раз реШге. И овдје је члан, којим се заправо нешто одређено показује, сувишан, јер се предикатом у овим случајевима казује којем опћем појму припада субјекат. Другојачије је онда ако се каже: С'ез( 1е тесГест <7«/ ГгаИе топ реге, гдје је именица још поближе одређена релативном реченицом, дакле потпуно индивидуализирана.