Prosvetni glasnik

670

Просветни гласник

Аном, унуком моћног млетачког дужда Енрика Дандола, пркма католичку веру и буде 1217 крунисан за првог српског краља од изасланика римскога папе Хонорија III. Као 1077, када је папска курија послала краљевску круну зетском кнезу Михаилу Војисављевићу, да би раширила католицизам у целој Зети, тако је и сада Рим једва дочекао прилику да читав српски народ привуче у крило католичке цркве. Дубоко увређен, монах Сава се разилази с братом Стефаном и, у знак протеста, напуппа Србију. Две године служиле су се католичке мисе по православним црквама Немањићске Србије. Целу земљу преплавили су католички свештеници и калуђери, мисионари и проповедници, нагрнувши из разних латинских крсташких државица које су биле расејане не са?ло по Балкану него и по читавом блиском Истоку. Српски православни свештеници и калуђери распрштали су се иа све стране, оптужујући Стефана Првовенчаног да је за љубав једне краљевске круне издао Српство и Православље. Међутим,- ако се ствар објективно и минуциозно анализира, јасно излази да први српски краљ није био издајица ни свога народа, ни своје вере. Свестан одговорности пред историјом, инстинктивно осетивши да је у питању можда и сам опстанак читаве српске нације, Стефан Првовенчани није могао да допусти да Србија буде прегажена од удруженог и надмоћног непријатеља, који би не само раскомадао српску државу него и десетковао српски народ. Својом проницљивом видовитошћу, Стефан је јасИо наслутио да би после такве једне националне и државне катастрофе — српски народ престао да важи као политички фактор на Балкану и зато је примио на себе одиум мржње наших фанатизованих и заслепљених средњевековних калуђера, али је спасао српски народ. Даљи догађаји на Балкану дали су у потпуности за право Стефану, а не нашим сујеверним и занесеним средњевековним калуђерима. Већ после две године, монах Сава је — вероватно према чалогу сам-ога Стефана — отишао у Никеју, извршио тамо једну крупну националну мисију и вратио се одатле у Србију као ирви архиепископ самосталне српске цркве. Тек тада је пао мрак са очију онима који су говорили о издајству првога српскога краља. Свима је постало, одједном, јасно колико је требало снаге и храбрости, колико видовитости и мудрости, да би се постигло и политичко и духовно ослобођење српскога народа и од Рима