Prosvetni glasnik

672

Просветни гласник

(Ст. Станојевић). Душан је добро знао да се Византија, у његово време, још ннје била честито опоравила од страховитог пустошења злогласних каталонских чета, а већ је била поприште кових, огорчених политичких борби и верских трвења и међусобица. У великом делу Византије беснео је грађански рат нзмеђу малолетног цара Јована V Палеолога, његове мајке царице Ане (амбициозне принцезе из савојске династије) и намесника Апокавка, с једне стране, и силовитог, дрског и безобзирног цара-узурпатора Јована VI Кантакузена, с дрЈте стране. Истовремено, водиле су се огорчене борбе напредне и просвећене световне интелигекције против једне празноверне мистичарске секте, исихаста, који су обмањивали, залуђивали и фанатизсвали један део широких народних маса, нодложних биготизму и мистицизму, под утицајем демагошке агитације сујеверних и среброљубивих грчких калуђера. Такву ситуацију у Византији Душан је, разуме се, умео да искористи. Међутим, услед неочекиваких и све већих успеха, његови апетити су нарасли и он више није знао за меру. Освајао је град за градом, и покрајину за покрајином: Албанију и Епир, Акарнанију и Етолију, Тесалију и део Тракије. У овим, чисто арбанашким и грчким крајевима, Душан није имао шта да тражи. „Његова је политика била очевидно империјалистичка и није донела користи за саму Србију. Земља се трошила многим ратовима и пунила се туђим, Србима непријатељским и од њих, делимично, културно јачим елементима". А*такав елеменат, нарочито у тешким приликама које су настале одмах после Душанове смрти, показао се заиста потпуио непоуздан и врло опасан за сам оистанак државе. „Осим тога у сувише брзо развијеној држави развила се и појачала власт војних великаша и обласних господара на штету државне целине и централне власти". Тек када је нестало јаке руке Душанове, која је једина била у стању да сзе држи чврсто у стези, видело се: како је читава његова, на први поглед грандиозна, државна творевина била, у ствари, само кућа од карата, која ће се при првом јачем потресу срушити сама од себе. Душан је мислио да је главно што више освојити и покорити, а не што тешње етнички повезати и национално ујединити. Међутим, без систематске духовне унификације, смишљене аграрне и колонизационе политике, солидне државне администрације,