Radno i socijalno pravo
Проф. др В. Брајић: Примереност прописа у области радних односа 16 тржишним условима
I
(радни однос) у случајевима који су предвиђени поменутом одредбом Конвенције Међународне организације рада. Ови набројани случајеви би могли остати, као правила која одређују оправданост, односно основаност донете одлуке.
Чак и када ове одредбе у датим формулацијама буду напуштене, служиће једно време правницима као оријентир, за круг разлога који би могли бити основ, законитог и оправданог престанка радног односа.
АРБИТРАЖНО РЕШАВАЊЕ СПОРОВА
Већ је више пута у разним приликама, а и на нашим ранијим стручним саветовањима, било речи о арбитражном и другим начинима решавања спорова. Томе смо посветили и део порука са наших саветовања. У рефератима на овом стручном скупу, а тако ће сигурно бити и у дискусији, ова тема је незаобилазна. Нема могућности, ни потребе да се овде улази у сва важна питања тог комплекса правила, проблема и недоумица. Важно је подвући, да састав арбитраже није адекватно одређен нити надлежност, (ЗОРО, чл. 68-70 и чл. 115-118 ЗРО, Р. Србије). Послодавци су добили превагу, што је не само атипично за арбитраже у радним споровима у упоредном праву, већ нема ни одговарајуће улоге независних чланова арбитраже, нити улоге државе. То је у потпуној супротности, са радним односима у тржишној привреди, па и регулативи и принципима, прихваћеним у упоредном праву и актима МОР-а.
То није најгоре. Последица је неравноправности између радника и послодавца. Поред тога, овакав концепт арбитраже не може да функционише са позитивним резултатима, односно представља једну нефункционалну интерполацију, између коначне одлуке и судског поступка. Арбитража би морала да буде конципирана и регулисана тако, да помаже разрешавању спорова и да смањи сукобе и судске спорове. Она би у одређеним случајевима и под одређеним условима морала бити обавезна. Као што је поменуто код дисциплинске одговорности, било је рационално утврдити обавезан поступак пред арбитражом (одговарајућом) у свим случајевима престанка радног односа. Тако значајна одлука и проблем, би морали, да омогуће још једно сучељавање послодавца и радника, још једно одлучивање. Сигурно би се, бар протеком времена, смањио број судских спорова, а решавање спорова у сваком случају би било, олакшано и убрзано. Но, што је најважније била би, не само процедурално, обезбеђена потпунија заштита права на рад.
Овакво, или слично, дефинисање арбитраже, било би више у складу са радним правом тржишних привреда, него тражење могућности да се врати двостепеност у решавању спорова код послодавца, како је то било регулисано раније.