Radno i socijalno pravo

164 Н. Цвијановић: Однос појма радног односа и рада по Закону о ралу

И који производи одређене правне последице како за послодавца тако и за запосленог.

По члану 72. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије, Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, систем радних односа. Из

наведсвог произилази да је Уставом, као прави: институт прописан рални

однос што је и разумљиво јер се ради о специфичном правном односу који настаје уговором о раду који закључују послодавац и запослени. Законом се, полазећи од назива самог закона, уводи институт рада, али се кроз законски текст овај концепт до краја не поштује.

Чланом 35. Уства Републике Србије зајемчено је право на рад, као универзално право, а који је шири појам од појма радног односа. Такође, ставом 4. члана 35. Устава Републике Србије се забрањује принудан рад, пошто код принудног рада нема добровољног рада, односно радног односа (недостаје правни акт којим тај одност настаје и којим би био регулисан, а није испуњен ни услов добровољности на страни онога ко треба да ради).

И док из наслова недвосмислено произилази да је то закон о раду. супротно одредби члана 72. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије (говори се о систему радних односа) задржан је појам запослени као врло прецизан и како језички тако и граматички тешко применљив (на пр. запослити запосленог, запослени који је остао без посла, незапослени запослени и сл.).

Тек у члану 4. Закона у поглављу о значењима појединих појмова дефинише се појам запосленог тако да је то физичко лице које у радном односу код послодавца (а не на раду код послодавца по основу уговора 9 раду), али се не дефинише и појам радног односа. Беспотребно је било дефинисати запосленог као физичко лице већ је било довољно рећи да је то лице које је у радном односу код послодавца. Ово из разлога што у суштина радни однос може да заснује само и једно човек - лице као субјект права. У ставу 2. овог члана, преузета је одредба из закона о радим односима по којој је послодавац домаће или страно правно и физичко лице и прави иста грешка правна, језичка и логичка, а то је да послодавац мора бити истовремено и правно и физичко лице што је немогуће јер једно друго искључује.

У члану 1. став 2. Закона прецизирано је да се под општим актом подразумева правилник о раду а у члану 6. уз коришћење појмова и термина који не спадају у област радног права, констатује се да је израз општи акт заједничка ознака за све колективне уговоре и за правилник о раду. У примени закона врло тешко ће се моћи тумачити када је законодавац у