Radno i socijalno pravo

неизбежна, или чак да регулисање радних односа буде сведено на ниво индивидуалног преговарања са сваким запосленим понаособ (пошто не постоји обавеза доношења правилника о раду). Зато је потребно, у сваком случају, настојати да се обезбеде све правне и фактичке претпоставке за колективно преговарање. Чак и у ситуацији када се стекну одговарајуће претпоставке, али ипак изостане закључивање колективног уговора – јер није постигнута сагласност воља преговарача, треба ићи на метод арбитражног превазилажења таквих ситуација, У ствари, сходно Закону о раду (41.136.), ако изостане закључивање колективног уговора у поступку преговарања, учесници су дужни да образују арбитражу за решавање спорних питања. Дејство одлуке ове интересне србитраже утврђују споразумно сами учесници. Уколико се учесници договоре да одлука буде обавезујућа, тада се заправо чини сасвим извесним закључивање колективног уговора. То је можда заобилазни пут, али пут који води ка правом циљу – закључивању колективног уговора (посредством арбитраже).

На крају, и држава треба да води рачуна о »фаворизацији« колективног преговарања као начину аутономног регулисања радних односа, над другим, напред поменутим, начинима. Држава о томе може да води рачуна како са позиције носиоца власти, тако и са позиције социјалног партнера. Са позиције власти држава треба да обезбеди, пре свега, нормативне (законске и друге) претпоставке за колективно преговарање по стандардима прихваћеним у међународном и упоредном праву и правилима (о некима је овде било речи) саобразним нашој пословној и радној пракси. У крајњој линији, са позиције власти држава може и да »наметне« примену закључених колективних уговора на оне послодавце који нису учествовали у закључивању тих колективних уговора или нису њима накнадно приступили (чл.149. ст.3. Закона о раду). Коначно, _

_са позиције социјалног партнера држава се непосредно укључује у процесе колективног преговарања, са представницима запослених . чији је сама држава послодавац, и својим личним примером показује ie однос према том начину регулисања радних односа.

>

2. ИНДИВИДУАЛНО РЕГУЛИСАЊЕ РАДНИХ ОДНОСА

Најстарији начин регулисања радних односа је индивидауло __ регулисање тих односа. То значи да саме странке радног односа (радник и послодавац) регулишу своја међусобна права и обавезе. Притом, странке понекад имају већу самосталност, а некад мању,

59