Radno i socijalno pravo

радног односа улазе неминовно и колективна права и обавезе које су ван домашаја индивидуалног регулисања (синдикалне слободе и права, право на штрајк, право на учешће запослених у управљању). Та права и обавезе уређују се на општи начин (когентно или аутономно). Колективна и индивидуална права су у нераскидивој вези. Радни однос је незамислив без њихове чврсте правне спреге, која том односу и даје препознатљив печат и чини га особеним правним односом. Према томе, колективно и индивидуално регулисање радног односа су нужно комплементарне методе, по логици комплементарности и нераскидивости индивидуалних и колективних права у садржини радног-односа.

Полазећи од реченог, најпре да се осврнемо на потребу унтересног уравнотежења позиција субјеката радног односа.Наиме, вршење рада у форми радног односа је од егзистенцијалног значаја и за радника и за послодавца. То индукује различитост њихових интереса. Тамо где постоји различитост тако важних (егзистенцијалних) интререса, неминован је, у већој или мањој мери, и сукоб интереса.Сукоб интереса је, сам по себи, узрок права. Али то несме бити спонтани и неконтролисани узрок парава, јер се може претворити у »право јачег«. Зато је овде незаобилазна улога државе, која мора пуетм власти и свог (когентног) права да утврди и правно дефинише интересну раван по којој се може кретати индивидуално регулисање радних односа.

Прецизније говорећи, егзистенцијална нужност рада, на страни радника, толико је јака (посебно у условима велике незапослености) да битно утиче на ограничавање основних људских слобода и права у области рада и у вези са радом. Под њеним утицајем основна човекова слобода и право – слобода рада и право на рад, претвара се у нужност или социјалну дужност рада. То, свакако, утиче и на преговарачку позицију радника у поступку индивидуалног регулисања радног односа. Дакле, радник јесте субјект права на рад и слободе рада, али и неизбежни адресат коме се упућује социјална дужност рада. Према томе, његов субјективитет, односно његова овлашћења у коришћењу слободе рада и права на рад су објективно одређена. Са друге стране, послодавац иступа са позиције својине, тј. са позиције власти над капиталом и средствима за рад. Као правно биће, својина је заштићена правом и она даје моћ свом титулару да монополски располаже средствима и управља односима који се успостављају између њега самог и радника поводом употребе тих средстава (радни односи). Из тих разлога, друштвено је неприхватљив сваки

61