Radno i socijalno pravo

_ претерани индивидуализам адних односа. То би

неминовно водило својеврсном неолиберализму и јаким и оштрим сукобима _ између радника и _ полсодаваца U – њихових професионалних организација. То води у социјалне немире.

Дакле, тако се опет намеће питање односа државе према поменутом интересном сукобу радника и послодаваца, као и питање мере у којој ће држава уважавати потребу узајамности тих интереса и њиховог уравнотежења путем прописа. Наравно, држава треба да полази и од чињенице да економске и егзистенцијалне силе и потребе, које повезују раднике и послодавце радним односима, јесу јаче и од самог права, тј. оне узрокују право а не право њих. По тој логици држава би требало да утврђује когентним правом одређене правне координате унутар којих се може кретати аутономно регулисање радних односа. Са друге стране, аутономно регулисање радних односа ослобађа и афирмише велике стваралачке потенцијале социјалних партнера па и радника и послодаваца појединачно. Могућност аутономног деловања радника и послодаваца доводи до тога да се њихови природни интересни сукоби добровољно правно артикулишу и за одређени преиод стабилизују. У ствари,добровољно уравнотежење имтереса је и најстабилније уравнотежење. То чини и саме радне односе постојаним и трајнијим. Значи, само комбинацијом општих и појединачних аката, поменути интересни сукоб се доводи у стање прихватљиве равнотеже која води најширој стабилности друштва и социјалном миру, а то је главни циљ не само најизразитије супротстављених делова друштва – радника и послодаваца, него је то и главни циљ друштва у целини.

Имајући у виду речено, може се рећи да по истој логоци по којој колективни уговори имају свој смисао у регулисању радних односа на општи начин, имају свој смсао и уговори о раду при индивидуалном регулисању радних односа. Пошто и колективни уговори о раду регулишу радне односе по принципу ин фавор лаборем (у односу на закон и у међусобној хијерархији), тај исти принцип вреди и код индивидуалног регулисања радних односа (и у односу на закон и у односу на колективне уговоре). Отуда, индивидауално регулисање радних односа, посредством стваралачке улоге уговора о раду, може имати позитивног повратног утицаја на колективно преговарање па чак и когентно регулисање радних односа. Ниме, пошто се индивидуалним регулисањем радних односа подиже горња граница обима и квалитета права из радног односа, то утире пут синдикатима и држави да, код колективног и когентног

62