Radno i socijalno pravo, 01. 01. 2003., S. 91

Државном регулативом се обезбеђује довољно простора за афирмацију аутономног радног права. Аутономна регулатива настаје у поступку колективног проговарања и почива на принципима тарифног суверенитета и аутономности социјалног партнерства. Законском регулативом се утврђују минимална правила и принципи, водећи рачуна да се њима не сужавају нормативне компетенције послодаваца и запослених. То значи, да социјалним партнерима остаје довољно простора за уређивање међусобних права и обавеза из рада и по основу рада. Нико, па чак ни држава, нема право да се меша у аутономну регулативу радних односа, јер је она у искључивој надлежности субјеката колективног преговарања. Од њихове воље зависи када и како ће се преговори одвијати, о којим питањима ће се у процесу преговарања расправљати и усклађивати ставови, какви ће бити ефекти преговора и слично. Учешће у преговорима се, у принципу, не може избећи, осим на краћи рок. Међутим, ни једна страна у преговорима није дужна да прихвати решења која не одговарају њеним интересима. Колективни уговор се не може закључити без сагласности и једне и друге преговарачке стране. Да би се такав уговор закључио неопходно је да се у њему уграде решења која су прихватљива за обе уговорне стране. Само у том и таквом случају преговарачи могу рачунати на успех преговора.

Захваљујући наведеним правилима и принципима, није тешко закључити да је за јачање материјалног и социјалног положаја запослених од посебног значаја успешно функционисање система колективног преговарања. Тај и такав значај нарочито долази до изражаја у случају уговарања услова рада и запослења, јер само повољни услови рада могу да обезбеде толико потребну материјалну и социјалну сигурност запослених и њихових породица. Правила и инструменти колективних преговора доприносе и пракси мирног решавања колективних радних спорова, па самим тим и очувању социјалног мира на дужи рок.

89