Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

за остваривање социјалних права, она се често дефинишу и као права редистрибуције.“! За ова права се још употребљава и назив “права друштвеног благостања". Овај термин је настао у доба формирања државе благостања (“УуеНаге згаге") после Другог светског рата у европским и ваневропским државама. Он је произишао из термина “Ууе аге“ што значи благостање (добробит). Држава благостања је држава која подржава благостање свих грађана. Реч је о таквој концепцији социјалне сигурности која се заснива на томе да држава сваком грађанину ствара минимум гаранција које му обезбеђују материјално благостање (здравствену заштиту, образовање, запослење, стан, социјално осигурање и др.). Обезбеђење (посебно слабијим члановима) јесте циљ државе кога она легализује и претаче у права и дужности одређених субјеката.

Права која садрже овлашћења одређених категорија лица на материјално благостање назване су “права друштвеног благостања“ које гарантује држава. Треба рећи да држава гарантује обезбеђење минимума благостања вођењем одређене економске (фискалне) политике која је заснована на прерасподели националног дохотка. Наиме, она пореском системом и другим финансијским инструментима прикупља средства у фондове (државне или јавних служби) и из тих фондова обезбеђује престације онима који су социјално угрожени (стара лица, хендикепирани и др.). Термин “престације“ не треба схватити тако да он подразумева само давања и чињења, која се непосредно пружају угроженом лицу (нпр. старим, хендикепираним лицима итд.), него и престације чија је намена отварање нових радних места. Отварањем нових радних места и запошљавањем незапослених лица отклањају се последице које изазива ризик незапослености. Циљ сваке економске и социјалне политике мора бити да што већи број лица (радноспособних) буду запослени, а не да примају престације по основу незапослености.

Право “друштвеног благостања“ подразумева права која садрже овлашћења на минимум благостања која гарантује држава. Ова права треба посматрати као легални израз темељне, виталне, основне људске потребе за опстанком. Сигурно је да људско право на живот постаје реално тек онда ако се право на заштиту од глади гарантује. Чини се да економска и социјална права своју реалност морају да црпе из права на живот као најпречег људског праBa. Она су се развила из потребе да сваком човеку буде омогућено да сопственим радом или имовином обезбеди средства за живот себи и члановима своје породице (то подразумева средства за опстанак и развој). Међутим, оним члановима друштва који по основу рада или капитала не могу (из разулога који не зависе од њихове воље) да обезбеде средства за живот треба иста обезбедити применом механизама социјалне државе и то најмање у висини егзистенцијалног минимума. Из реченог произлази да су својина и рад две одре-

2! Jean-Jacques Dupeyroux, op. cit., erp. 20. 22

— Силвестер Заводски, ор. сп.., стр. 71. 2 Драгољуб Мићуновић, op. cit.