Radno i socijalno pravo

Проф. др Боривоје Шундерић, О појму социјалног ризика, Радно и социјално право, стр. 1-18, ХУ (2/2011)

боље речено ниво задовољавања потреба чланова породице и породице у целини. У случају рођења детета, постојећи доходак у породици се оптерећује новим трошковима (теретима) који су неопходни за чување, подизање и неговање детета. Према томе, рођење детета породици намеће нове трошкове које она издваја из постојећег породичног буџета и самим тим она достигнути ниво своје егзистенције (стандарда задовољавања потреба) смањује. У оба случаја реч је о промени имовинског стања осигураника. У првом се ради о губитку зараде, а у другом о повећању потреба. У овом контексту се настоји доказати да еволуцију права социјалне сигурности карактерише нестајање појма ризика и да долази до појаве деобе средстава засноване на појму терета (трошкова). Чини се да је Ступар, под утицајем оваквог развоја система социјалне сигурности, употребио термин „социјални случај“. То се може поткрепити његовом следећом реченицом: „У савременим условима под појмом социјалног случаја не треба схватити будући и неизвестан догађај чије наступање не зависи потпуно од воље корисника, као што је то схватило право осигурања, него уопште свакодневне терете које одређено лице поднесе више него његови суграђани“. Овај аутор изричито каже да социјални случај подразумева свакодневне терете које одређено лице поднесе више него њихови суграђани. Овде се намеће и питање карактера права социјалног осигурања. Да ли оно има карактер обештећења или карактер потребе или има и карактер обештећења и карактер потребе2 Постоји једно логично закључивање према коме ће право социјалне сигурности, ако је више осигурање имати и више карактер обештећења и обратно, уколико је више социјално онда ће и имати више карактер потребе.

3. Појам ризика у социјалном осигурању

Код покушаја одређивања појма ризика у социјалном осигурању треба поћи од тога да је оно обавезно осигурање за лица која обављају неки рад, било да га врше у форми радног односа, било да га врше самостално сопственим средствима, било да обављају делатност у виду професије. Сва ова лица се моментом ступања на рад, односно од почетка бављења одређеном делатношћу осигуравају по сили закона – дакле, лични рад, независно од њихове воље, постаје извор њихове социјалне сигурности, и не само њихове него и чланова њихове породице. Рад као извор њихове социјалне сигурности може да престане, а то ће се догодити ако престане да постоји радно место (као организациона јединица рада коју чини

13 _ Антон Равнић, „Осигурани ризик“, заша законитост, бр. 9/1976, стр. 56. aRhPEP Sys C3 ee