Radno i socijalno pravo

Марко Жебељан, Доц. др Лидија Барјактаровић, Перспективе развоја индустрије добровољних..., Радно и социјално право, стр. 73-92, ХУ (2/2011)

поређењу са осталим имовинским класама. Истовремено, поборници оваквог начина инвестирања виде акције као оптималну зашиту од инфлације на дуги рок док се из искуства зна да већина менаџера пензијских фондова у свету инвестира између 40% и 60% портфолија у акцијски капитал.

Посматрањем историјских приноса акцијског капитала (слика 5.[7]) можемо приметити да је ова имовинска класа дугорочно гледано (као што смо то већ и раније рекли) остваривала супериорне приносе у поређењу са осталим имовинским класама, али што свакако није гаранција да ће тако бити и у будуће. На основу слике можемо закључити да је (за временски период преко 10 година) портфолио који је у потпуности састављен од акцијског капитала једнако волатилан (једнако сигуран) као и онај који је у потпуности састављен од обвезница. С обзиром на то да је просечан годишњи принос на акцијски капитал око 7%, а на обвезнице 3-4%, разлика око 3% на годишњем нивоу је енормна и то поготову ако се посматра инвестициони циклус од 30 до 40 година, колико обично траје радни век члана неког пензијског плана. С тога нема сумње да је ова имовинска класа веома погодна првенствено за младе људе који стварају имовину за сопствену пензију, иако не треба заборавити да је акцијски капитал потребно пребацивати у мање волатилне имовинске класе упоредо са старењем чланова пензијског плана. То никако не значи и потпуно елиминисање акцијског капитала из њиховог портфолија, највише зато што ће ризик инфлације и даље бити присутан. Уколико се тежи нижој краткорочној волатилности она се може постићи већом алокацијом портфолија у одговарајући микс акција и обвезница. Међутим, инвестирање у волатилније имовинске класе не значи нужно и повећану волатилност читавог портфолија. Тако се у зависности од разлике у волатилности и корелацији између компоненти које улазе у састав портфолија, инвестирањем унутар волатилније имовинске класе заправо може смањити волатилност посматраног портфолија. Слично томе, инвестирање у мање волатилне имовинске класе не мора нужно довести и до нижих приноса. У зависности од величине приносне разлике и корелације између компоненти које улазе у састав портфолија, инвестирање у ниско приносне имовинске класе може заправо повећати укупан принос посматраног портфолија.