Ritam

Jednako agresivno narnetanih pravila Takmičarskog društva. Od Dead Kennedysa preko MDC do The Replacementsa, Husker Du, Minutemen i Meat Puppets, američki punk je bio shvaćen kao poduka o življenju i opstajanju sa samopoštovanjem i dostojanstvom po svaku cenu - možda nikad posle svojih najranijih dana rokenrol nije bio Bliži svom početnom subverzivnom i oslobodilačkom duhu. Za još jednu generaciju ovo je - kao nekad - bila jedina podrška i istinsko vaspitanje, i zato je donekle opravdana teza po kojoj se radilo o jedinom smislenom produžetku rokenrola u modemim vremenima. Šta god da se kasnije zbivalo, u srcu svih kasnijih pomaka pomenutih grupa ka složenijem zvuku i velikim izdavačkim kompamjama, ostajao je isti sistem vrednosti koji je očuvao njihov integritet i uticaj do današnjih dana. ... ije ni bilo razloga da se nešto menja. Post-reganovska Amerika N otvorila je nekoliko još strašnijih pitanja i zatvorila još nekoliko mogućih izlaza. Токош ranih i sredinom osamdesetih ploče Husker Du - Zen Arcade i New Day Rising, R.E.M. - Murmur, Minutemen - Double Nickels On The Dime i The Replacements - Let It Be, sažimale su strahove i ljubavi onih koji su počeli da odrastaju u Reganovo doba. Krajem osamdesetih, ploče kao Bob Mouldov Workbook, R.E.M. - Green i The Replacements - Don’t Tell A Soul, jednako dobro artikulišu šta znači bili pred vratima tridesetih sa svim utehama i užasima koji idu uz to doba. The Replacements su bili deo pank eksplozije ranih 80-tih koja je iz Mineapoliskog podzemlja izbacila na svetlo dana i Husker Dü, The Suburbs i Loud Fast Rules (kasnije Soul Asylum). Originalno ime sastava büo je Dog Breath i sačinjavali su ga Chris Mars za bubnjevima, dvanaestogodišnji Tim Stinson na basu i njegov stariji brat Bob na gitali. Kao pravi čovek iz legende, Paul Westerberg se pridružio posto je čuo jednu njihovu probu. Nazvali su se Impediments na nekoliko dana i posle prvog koncerta - na kome su se samo pojavili da bi bili smesta izbačeni napolje - promenili ime u The Replacements. K renuli su žestoko odmah na startu. „Sorry Ma, Forgot To Take Out The Trash” je prvi album i odmah valja reći apsolutno remek-delo beskrajno glasnog, brzog i sirovog treštanja. Daleko od manirizma i uniformirane „festine” hardcorea „brutalnosti” HM i ostalih metal podvrsta, „Sorry Ma...” je savršen primer kako treba da izgleda uzbudljiva maloletnička rock ploča (maloletnička ne zato što je namenjena toj publici, veé zato jer su Replacements u doba kad su je izdali bili daleko od punoletstva). Nikakav revolucionaran izbor tema; tek jednostavno fragmentame skice života urbanog klinca propraéene na momente nepreciznim sviranjem, no sviranjem koje stopostotno izražava emocionalni stav benda, a posebno Paul Westerberga (vokal i ritam gitara) autora šesnaest od osarrmaest pesama sa albuma, koje su sve odreda siedile uobičajeno „brzo i glasno” pravilo, sa naslovima kao što su „Shut Up”, „Kick Your Door Down”, „Shiftless When Idle”. Izvesnu dubinu pokazali su na sporoj, bluziranoj odi Johnny Thundersu, „Johnny’s Gonna Die”. Posmatrajući razvojni put Replacements-a izlučuje se jedna izuzetno dopadljiva nota spontanog i bezbrižnog srljanja iz ploče u ploču, bez prethodno utvrdenih strategia. Tako je „Hootenanny”, drugi album grupe potpun kontrast „Sorry Ma...” - mlaka, dosadna, bezidejna ploča koju i oni rado zaboravljaju. Prethodni mini LP „The Replacements Stink” išao je na čistu thrash vožnju, proizvevši klasike kao sto su „Kids Don’t Follow”, „Fuck School”, „Dope Smokin’ Moron”. Cak i tad, muzika i reči bili su mnogo oštrjji nego kod većine sličnih bendova, mešajući jednake količine arogancjje i samorazarajućeg humora. „Hootenanny”, na kome su kombinovani blues, power-pop, folk, country, surf i punk, na način na koji bi retko koji hardcore bend mogao da zamisli, naterao je većinu Ijudi da prepoznaju u Westerbergu klasičnog pisca kratkih rokenrol priča, Pesma „Fuck School” ustupila je mesto „Color Me Impressed”, power-pop stvarčici o dosađivanju na žurkama, dokazujući da im je pamet već bila iznad njihovih godina. Na „Within Your Reach”, Westerberg je posegao u svoju torbu prepunu ogoljenih, ali ne patetičnib priznanja usamljenosti koja zaustavljaju srce.

Pesma okosnica „Stink”-a „Kids Don’t Follow”, prva je i zadnja iole ispolitizirana pesma Replacements-a. Uvod u nju čini krišom napravljen snimak govora jednog policajca iz rodnog im Minneapolisa koji rastemje gomilu klinaca sa nekakvog tuluma ili koncerta na šta mu ovi uzvraćaju prilično pogrdnim rečima, Snimak se naglo prekida i istog trenutka zvučnici eksplodirajü razneseni razornim rifovima visoko distrorziranih gitara Westerberga i Stinsona. I kada stvar dode do refrena (identičnog naslovu pesme) srž tvrdoglavog tinejdžerskog bunta jednostavno mora postati jasna i zadnjem milicajcu ili socijalnom radniku. Izrazitu apoliüénost ostatka opusa, gmpa je obilno nadoknađivala svojim slon-među-porculanom političkim izjavarpa. Najpoznatija njihova izjava - „Volimo Reagana, jer je veliki gubitnik”, podigla je svojevremeno puno prašine, da bi na kraju iskreno priznali kâko oni u stvari i ne razlikuju Reagana od Gaspara Weinbergera ili Johnny Carsona. Prva faza delovanja Replacements-a simbolički se zaokružuje kompilacijom „Boink!”, koja uključuje dosta pesama sa „Stinka”, tri najuspelije sa „Hootenanny”, te jednu neobjavljenu pesmu (Nowhere Is My Home). Primetno je da kompilirajuä ovu ploču Ijudi iz Twin Tone-a, njihove tadašnje kompanije nisu ni dimuli u neku od pesama sa „Sony Ma...” i to su objasnili time što je „to toliko dobra ploča da bi bilo glupo cupaü bilo koju od pesama van njihovog konteksta”.

„Počeli smo iz podmma. Ni sad nismo daleko od njega tako da je svakì uspeh do kog dodemo neka vista iznenadenja i dobrog vica za nas”. (Paul Westerberg)

Osim što je stilski bio preloman, naredni, četvrti album grupe - „Let It Be” je i po još nečem specif! čan. Naime, oh je poslednji kojeg su snimili u Minneapolis!!, poslednji kojije izdan zalokalnu etiketu Twin Tone i na kraju poslednji kojeg je snimio i producirao (u saradnji sa Westerbergom) Steve Fjelstad, manje poznat kao basisi jednog benda iz Mineapolisa, a vise kao dugogodišnji producent drügim velikanima Mirmeapolisa - Hüsker Dü. Naravno nameée se pitanje kolike su dodime tačke ovih dveju grupa s obzirom da su iz iste generacije i istog grada. Odmah se može reći da osim Fjelstada, zajedničkih nastupa i pjjanki u rodnom gradu, Hüsker Dü i The Replacements dele tek možda i naviku glasnog sviranja. 1 mada neko može primetiti kako su im karijere gotovo identime (selidba sa male na veliku котрагцји, osetno omekšanje zvuka itd.) pomak od hardcorea do „melodioznosti skrivene u srcu gitarske buke” (Hüsker Dü), bitno je različit od pomaka iz divljih teenage zvijeri američkog predgrada do sveobuhvatnog sofisticiranog zvuka koji je u srcu sačuvao tu zver neukroéenu (The Replacements). Uz to hedonizam i nepopravljivi optimizam Replacements-a suprotan je na momente oporom cinizma Bob Moulda, mada se mora priznati da ni u jednoj od svojih mnogih balada Replacements nisu ni izbliza destigli emocionalni naboj nekih Grant Hartovih skladbi. (Mould/Hart su uglavnom i autori materijala Hüsker Dü). V ratimo se konačno na „Let It Be”. Savršenost ovog albuma je pre svega u njegovoj neverovatnoj ujednačenosti. Ni jedna od pesama ničim nepotrebno ne iskače i mada se radi o sülski vrlo raznolikom ostvarenju, sveprisutni sklad na čudan način izvire i’z ovog albuma. S druge strane, uhu naviklom na strogo podeljene žanrovske odrednice posle prvog slušanja sigumo ništa nije jasno. Sunovraćanje iz hardcore rifova u jazzy baladu unutar iste pesme С,(~W e’re Comming Out”), sola na električnoj mandolini - bogohulnom instrumentu zajedan straight rock sastàv, neki su od elemenata koji samo doprinose neobičnosti celog projekta. Siguran sam da.

Г THE REPLACEMENTS

17