RTV Teorija i praksa

slobodniji, da bi se umirila savest sistema čije norme, ma kako da su fleksibilne, ne dopuštaju kršenje. MEZOTELtVIZUA Ona je još uvek suviše sporadična, naročito u Evopi, da bi bilo mogućno načiniti analizu koja bi bila obuhvatna i relevantna. Ipak, ako uzmemo u obzir kanadska, američka i evropska iskustva, možemo reći da se s njima pojavljuje jedan „tendencionalni model” koji je nov i ujedno začetnik novog tipa društvenih interakcija. Jedna od osnovnih promena, koja još uvek nije dovoljno zapažena, zasniva se na činjenici da su uloge koje je institucionalizovala makrotelevizija, podložne permutacijama. Umesto podele na Odašiljača s jedne strane, i primaoca s druge, konstatujemo da građanin može naizmenično biti ispred ekrana, za mikrofonom ili držati kameru. Upražnjavanje permutacije nije bez posledica; to vodi do progresivnog razlaganja pojma uloge i njene suštine, što povlači radikalnu izmenu strukture. Zbog toga se postavlja odnos izmedu nove vrste partnera koje bih ja nazvao „intermedijarnim”. Podela rada koju je uspostavila makrotelevizija razlaže sc kao što se razlaže dislinkcija između profesionalaca i amalera, iako se tome u javnom mnenju postavlja kao prepreka vrednosni sud koji favorizuje samo ove prve. Međutim, suština mezotelevizije je da u njoj nijedan pojedinac nema profesiju. Producenti, režiseri, novinari, montažeri prestaju da se nameću kao specijalisti u istom smislu u kome se retorika, dramaturgija ili scenografija makrotelevizije stavljaju u pitanje. No, bilo bi isuviše lako kada bi slvari bile tako jednostavne. U praksi uviđamo da kreativnost, koje je mezotelevizija puna, umesto da se zainteresovanima manifestuje kao takva, izgleda im kao hendikep. Sloga vidimo kako „intermedijarni” stvaroci svojom delatnošću na početku teže da oponašaju one sa makrotelevizije, kao da se radi o tome da treba doslići profesionalce. Sa svoje strane, ništa manje proizvoljno, televizijski gledaoci, naviknuti na makroteleviziju, uglavnom očekuju od lokalnih emisija da se saobražavaju onome što smatraju „velikom” televizijom. Bilo bi na mestu da se podsetimo avanture fotografije ili filma, jer su oboje počeli tako što su imitirali slikarstvo. Na samom početku svaka se tehnika inspiriše prethođnom koju smatra svojim modelom, i tek posle određene prakse se

49