Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

Да смрт ме чека од очеве руке»! Не треба да се на повратку муче, Гледај их само љубазно и добро! У овом граду имам храбра сужња, Кога сам узлом замке заробио Често сам од њег твој опис тражио, (Вазда ми твој лик пред очима беше!) А он је увек друго одговаро. (Кривицом својом без награде оста!) Када ме његов говор лиши наде, Пред очима ми бели дан потамне. Пронађи тога иранског јунака, Не треба да га ишта ружно снађе! Ја гледах знаке које мати рече, Ал нисам могб оку веровати. Тако ми звезда на чело написа, Да смрт ме снађе од очеве руке! Ко муња дођох, а кб ветар идем, У рају ћу те опет сретна наћи!“

Од силне муке дах Рустему стаде, Срце изгоре, а очи заросе. Па попут праха баци се на Рахша, Крвава срца, а уздаха хладна. И крену према војсци јаучући, Јадан и гњеван ради чина свога. Кад му Иранци угледаше лице, До земље му се редом поклонише. Онда се вишњем Богу захвалише, Што им се јунак врати жив из битке А кад на глави видеше прашину, Раздрто рухо и рањене груди, Упиташе га: „Шта се догодило, Због кога ти се срце узбудилог“ Каза- им шта је грозно починио, Како је милог сина обранио Сви редом почну јаукати с њиме, А војводи се за час занесвести. Властели затим рече: „Изгледа ми, Ја данас остах без срца и тела. Нек нико од вас Туранце не гони,

2410

[55] Н5] сл

2430

9435

2440

2445