Rustem i Suhrab, S. 151

РУСТЕМ И СУХРАБ

Јер доста зла је што учиних данас!“ Зеваре дође Слоновиту Телу,

Раздрта руха и рањена тела.

Кад Рустем виде брата у том стању,

Каза му шта је од Сухраба чуо.

„Кајем се, рече, ради чина свога,

Добићу казну изнад сваке мере!

Ја, седе главе, убих свога сина,

Пререзах стабло и корен јунаку;

Распорих младог сина посред груди,

Кога ће небо жалити до века!“ А после тога поручи Хуману: „Нек у корама мач освете стоји!

Над турском војском ти си чувар сада,

Пази је будно, ни да оком тренеш! Сад није време да се с тобом бијем, Нит: има места говорити о том. Злотворе, ти му не хте за ме рећи, Душу и очи на ватру ми баци!“ Онда је јунак беседио брату: „Јуначе светле душе, хајде с њиме И отпрати га до обале реке, у Ал немој никог терати одвише!“ Зеваре оде брзо истог часа, Хуману јави Рустемове речи. А јунак Хуман, који је Сухрабу Бојну вештину показб, одврати: „Хеџир је о злу мислио упорно, Од Сухраба је увек тајну крио! Не хтеде сину казати за оца, | Него му душу остави у сумњи. Сво зло нас снађе од злодуха тога, Треба му главу одсећи с рамена!“ Зеваре дође Слоновиту Телу, Јави му речи Хумана и збора О злобном делу злочестог Хеџира, Због кога снађе Сухраба зла срећа. Од ових речи Техемтен се смете, Пред очима му бели дан потамне. К Хеџиру јурну са освете поља,

67

2450

2455

2460

2465

2470

2480

2485