Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ 71

Ван црне земље не било ми места! А шта ћу рећи кад глас мајци дође, Како ћу до ње послати икога» Зашто јој сина погубих невина, Зашто му звезду за увек помрачих» 2600 Зар икад отац учини зло 'ваког Ја заслужујем и најгрубље речи! Ко икад уби на свету свог сина, Срчана, млада и мудра јунака»! А отац њезин, преславни пехлеван, 9605 Шта ли ће рећи чистој, младој кћери» Самову лозу он ће проклињати, Без срца ће ме и вере назвати! А ко је знао да ће славно дете _ Одрасти рано кб високи чемпрес, 2610 Да ће му војска и рат на ум пасти, Да ће ме жива завити у црног!“ Па онда рече да краљевском дибом Покрију лице млађанога сина, Што жељан беше престола и владе, 2615 А један тесни сандук му западе! Са бојног поља сандук му понесу, Па одмах с њиме пут шатора крену. Рустемов шатор ватром попалише, А цела војска прахом главу посу. 2620 Шарену дибу и шаторе друге, МИ скупи престо од злата и тигра, Све ватром спале. Наста громка граја, А светски јунак све јадиковаше: „Свет неће више видети витеза 2625 Смела и храбра кб ти на дан битке! Куд оде твоја храброст и врлина, Куд оде твоје лице и висинаг Ах, куку мени, срце ми се кида: Мајка те чека, а отац те рани!“ 2630 Плакаше горко и земљу копаше, Краљевско рухо са себе дераше. Па рече: „Зал-зер и часна Рудаба, = Обоје ће ме корити овако: „Рустем је дигб руку на њ из пизме, 2635