Rustem i Suhrab, S. 156

72

ФИРДУСИ

Па му је ножем распорио груди!“

Како ћу своје недело опрати,

Чим ћу им тужна срца утишати2

А шта ће рећи јунаци и племство,

Кад такве гласе добију о мени, 2640

Кад чују вести како сам из врта

Ишчупб онај кипарис усправни>“

Сви пехлевани краља Кеј-Кауса

Седоше у прах с њиме насред пута;

У свију језик пун утехе беше, 2645

Ал се јунаку не утеши срце. Такав је начин судбине: у једној

Руци јој круна, а у другој замка;

Док се ти с круном на глави веселиш,

Она те замком с престола истргне! 2650

Шта треба љубав за светом везати,

Кад се сви од њег морамо растати2!

Човек се-дуго за животом брине,

А сутра ће се вратити у земљу!

Има ли небо о том каква знања 2655

Или је празна мозга, све је једно;

Ми не можемо знати тајне неба,

Не можемо му рећи: каког заштог

Не треба ради смрти јаукати,

Зар не видимо шта је конац свега 2660 Чим владар дозна да је Сухраб умро,

Изађе одмах с војском пред Рустема.

Овако Каус беседи јунаку:

„Од Елбурз-горе до трскина листа,

Нестална судба све ће да однесе! 2665

Не треба љубав за светом сипати,

Јер неко брже, неко кашње оде,

Али на крају смрт свакога чека.

Утеши срце због умрлог сина,

Послушај савет разумна човека: 2670

Све кад би небо на земљу свалио,

И кад би земљу огњем попалио,

Мртвога сина оживео не би,

У другом двору његов дух векује!

Ја назрех прса и његова леђа, 2675