Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

(Сентиментално путовање 103

вратима, помислих, да имају прече право; с тога се стискох за лакат или нешто више од њих, и мирно заузех свој положај, — Био сам у црном и једва сам се примећавао.

Госпођа поред мене била је дугачка мршава прилика и могла је имати од прилике тридесет и шест; она друга истог стаса око четрдесет) ни по чем на њима није се могло пресудити ни да ли су удате ни да ли су удовице; — изгледало је, да су то

|

две честите сестре весталке, нетакнуте миловањем,.

нескврњене нежним поздравом. Могао сам пожелити да их усрећим: — било је суђено да им те ноћи срећа дође с друге стране,

Неки тихи глас, са добрим склопом реченице и милозвучним падом при завршетку, замоли сестре да му заједнички уделе, тако им љубави божје. Учини ми се чудно, што просјак утврђује величину милостиње, и што свота ваља да буде дванаест пута

већа него што се обично даје у мраку. — Оне се обе, изгледа, зачудише као и ја. — Дванаест суа! рече једна. — Новчић од дванаест суа! рече друга

— и не одговорише ништа,

Спиромашак рече да не зна како би мање затражио од госпођа њиховог положаја; и приклони главу до прне земљице.

— Ех! рекоше оне — немамо новаца.

Просјак ућута тренутак два, па понови своје преклињање,

— Немојте се, моје лепе младе госпе, оглушити о мене, — На реч, честити човече!-рече му млађа, немамо ситно. — Онда Господ нека вас благослови, рече сиромашак, и нека умножи оне радости које ви можете учинити другоме на крупно! — Приметих како старија сестра завуче руку у свој џеп. — Да видим, рече она, имам ли један су. — Један су! Дајте дванаест, рече молитељ; природа је била издашна према вама, будите ви издашни према сиромашку

човеку.