Školski glasnik

Стр. 136

Вр. 8,

чин, како да поправе методу и наставае књиге — уџбенике — у ириродним ваукама, како би овај предмет и у школској настави постао што напреднији и савременији, и да васиитну ври једност његову подигну на онај ниво, на ком он по свом научном напретку, па и по самој ирактичној вриједности треба да стоји. Далеко би нас одвело, кад бисмо хтјели ма и у најкраћим потезима да сцртамо све покушаје, који су у том правцу чињени. Кратко велимо, да их је било много различитих. Било је тих предлога и цокушаја, како згодно вели про®. Др. 0. Шмајл, читав легион. „Сваки хоће Цешто најбоље, али сваки нешто друго. Што један држи за дчбро и тачно, други означава за лажно • што једном изгледа као неоиходно, другоме је то излишно и споредно; укратко: ностоји једно лелујање у назорима и мишљењима, да је особито ономе, који није у положају, да се с тим нредметом дубље зан и м а, веома тешко : добитиједно чврсто стааовиште." У најновије доба ииак су се најзнаменитији природњаци и педагози сложили у том, да природнине ваља свестрано посматрати и објашњавати према резултатима данашњег напретка у тим предметимд, јер ако то не би било. онда школа „не би разумјела своје узвишене задаће, да омладину уведе у живот садашњице." Не задовољавају се више само тијем, да се само опише какав је који орган, већ се настоји, да се објасни, зашто је тај орган такав какав је, и како се тај и тај облик органа баш тако развио; „који су еколошки и физиолошки разлозп тога облика ? Све то оиет ваља да се доводи у узрочну свезу са снољашњим одношајима природнина. „Задатак научне зоологије није само да описује поједине животињске облике и да их групише по типским односима њихове грађе, него да их гшјми и као цијељисходне, потребне за одређене поелове ... Испољавање живота и грађа нонашају се једно према другом као лијева и десна страна једне једначине. Не може се ма и најмањи чинитељ на једној страни промијенити, а да се цијела једначина не поквчра." (Лајкарт). А ево шта вели Кернер за ботанику: „Не задовољавамо се у њој више да утврдимо, како зачетак једног биљног органа расте, како се овдје снажно шири и више пута дијели или и застаје и кржљави,

него се питамо, зашто се овдје један зачетак обилно развија, адругије њиме угњетен. Ништа за наше љубопитство није безвачајно, ни правац, ни дебљина, ни облик корјенова, ни урези, ребарца и положај зелених листова, ни крој и боја цвијетова, ни облик нлодова и сјеменака; цретпоетављамо, да чак свака бодља, чекиња и длака имају да послуже некој оеобитој задаћи. Најпослије и Ал. Хумболт, који не само науци него и школи треба пред очима да лебди као нека звијезда водиља, говораше: „„Богаство природних наука не састоји се више у множини него усвезивању ф а к а т а."" Ето, та метода објашњавања, тоје тако названа биолошка метода. За ту су се методу изјавили најзнаменитији педагози и природњаци. Ево на пр. шта о њој вели Васман: „Биологија, знаност о живим биКима, има без сумње високу образовну вриједност. У природи је човјечијег духа, да га посматрање околних природних бића, нарочито живих створова нобуђује на размишљање о њихову саставу, о њиховим међусобним одношајима наспрам цијелог наиретка природе, којојје на врхунцу и сам човјек." За исту ту методу вели нро®. Др. 0. Шмајл: „Наетавници свих културних држава долазе све више до убјеђења, да се настава у зологији и ботаници — саобразно садашњем стању ових наука и педагогије — има сасвим цреобразити Она свој задатак нема више као до сада да тражи у једностраном оиисивању и сувопарном клаеиФицирању, него мора упућивати. да се жива природна тијела свестрано посматрају. Прије свега има се ученику указати на тијесан узајмичниоднос, који постоји између њихове грађе и живота. На мјесто застарјеле, чисто описне наставе има дакле заступити морФолошко физиолошки или краће реченобиолошкиначин посматрања. Само је на тај начин могућно ту важну наставну грану (зоолошкоботаничку) преобразити и направити једним предметом, који, прво, по образовној вриједноети не стоји ни иза једног другог наставног предмета, који, даље, ученику — у колико је то могућно према његовим силама и нашем садашњем знању — може право разумијевање природеи њених иојава одшкринути, и који је најпослије кадар: код омладине