Školski glasnik

Стр. 234.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 14.

то није за школу, а исто тако нису ни оочегци образовања стручног, него Је то за продужну школу. Цијб индивидуално-со■ цијалног васиитања тражи још формално и материјално образовање (одрешитост субјективне енергије и стицање знања), тражи дакле да се напусти избор неке двсцишшне, која једнострано узима у обзир процес образовања, те или сувише јако утиче у једном правцу или бар само тај нравац помаже. Иадивидуално-социјалном циљу је као Формално и материјалео образовање једнако и интелектуално и наравствено, а тако и неговање душе и тела. Све су то услови који се морају имати у виду при нарочитом расматрању избора, сређености и везе у наставном градиву. (3

Образовање вољв.*) Жарко Благојепић — Сомбор. 2. 0 образовању воље у спште, Индивидуална и социјална улога човекова, огледа се у Фуекцијама. Извор Фуакција је воља. Према томе вадимо, да је само онај човек у стању добро да дела, који је еа чисто с тим: шта хоЛе. С тога је и најважнији задатак васпитања, да у васпитанику створи саособност разумне воље. Да ли се може воља образовати? ■—- У том иитању се јако косе. Један део педагога још и данас се бави оним питањем које пре спада у естетику, а то је: да ли је воља слободна или везана ? — Велико је зло, што питање о слободиој вољи заједно рас прављају са питаљем о могућности образовања воље. Па тако се онда и догађа, да еам је вир. Сгебсге 8агоНа пишући о образовању воље, поставила такав парадоксон, по коме је — због везане, детерминираее воље — васпитање немогуће. По томе онај педагог, који стоји на детерминистичком становишту, не би могао на говорити о васпитању. По нашем мишљењу питање слободне воље Сдетерминизма и индетерминизма) спада у етику, а не у педагогију и ми ћемо *) Види 9. бр. ..11!;:. Гл." о. г.

се на њега само с историјског гледишта осврнути. Велики мислилац старога века, Аристотело (384—322.), проповедао је, да је воља слободна и то је моралним доказима аргументирао. По њему човек ма шта да ради, увек знаде, да би и противно могао радити. Међутим то и Аристотело признаје, да слободне воље може бити само у извесним границама. Да смо за нешто способни или неспособви, да нешто можемо или не можемо извести, зависи понајвише од устројства нашег телесног оргаеизма, Нпр. човек би хтео да лети, или због недостатка потребннх справа, органа, воља му је неизведива. Ту би нас лако могла ностићи судбиеа Дедалова и његовог сина: Жкара , који су летели тако близу сунц!, да се восак што им је перје па крилима слепљено дрдгао, истопио, а они сами мали у море. . . — Воља се одпоси понајвише на саољашњи свет, а то пак условљава физичке могуАности. По Џои Лок-у (1632—1704.) воља је делом везана, делом слободна, на каже, да имаде такових ствари, које су далеко изван домашаја воље. Узалудћемо говорити нпр. гладном, или озеблом човеку, да буде сит, или да пе зебе, а и они сами бадава ће хтети да су сити или да не зебу: то су такови физички иагони, против којих је борба воље узалудеа. — Ааи ено тамо су од физичких нагона виша моралеа дела, науке и уметеички иредмети, код којих ће воље такође само онда нестати, када се задовоље. Аристотело разликује међу тежњама ниже и више. По њему ирве треба еадвладати а последње задовољити. Други велики исповедник слободне воље је Еант (1724—-1804.), који стоји уераво на Декартовом (1596 —1650.) становишту, који је међутим вољу — што се тиче виших захтева — држао за оотпуно слободну. Држећи се Канта могли бисмо прихватити ону немачку пословицу: „с1и каш181;, сТепп с!и зоПа*!" (Можеш, јер мораш), — У својој етици вели: „ Свакије човек слободан\ и — Кант у томе не говори о неограниченој сдободи воље. Хоће да каже, да наше законе ми сами стварамо.