Školski glasnik

Стр. 205.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Пр. 12.

одмах и за овај слом нашли да је крива влада, а оие који су влади то сугерирали тек у другој линији кривимо. Клерикалну камарилу која не жели напредну и.елободну школу и напредна и слободна учитеља у њој, него учитеља црквењака и црквено приходску школу руског система, потпомагала је на последњем сабору и она српска странка, чије се вође данас највећма бију у груди, и који су учитељима довикивали да су „пијана руља" зато што траже своју слободу и самосталност. Данас је клерикална камарила дошла ближе својој сврси и с те стране могу ти оци народни бити утешени, да је напредак и слобода школе и учитеља бачена бар за 50 година унатраг, јер с једне стране ће их притискивати неписмени месни школски одбори, а с друге стране сабијаће их у земљу клерикални дух, који ће ширити своју моћ на извору застарелих автономнпх установа. Обоје то дошло је као наручено оном дамокловом мачу који виси над нашом школом и учитељем. Гледајући већ сад у таку школину перспективу, могли би запитати оне који су народ криво информисали о нашим просветним тежњама; је ли боље општим народним споразумом имати слободну школу н од клерикалног духа и неписменог утицаја, или је боље дочекати да клерикализам потисне заобилазним путем неписмен утицај на школу и подвргне је својој моћи и неприступачности ? Школа је, дакле и била и остаје међу два жрвња који ће је дотле трти, док од ње не остане ништа и не пређе у службу сасвим трећег фактора, који ће јој под притиском сувременог просветног поклича у људском друштву дати положај који јој припада, али ће је отргнути од службе своме роду и имену. Тада ће се и без питања збрисати њен црквено-приходски карактер, нити ће се водити рачуна о учител-евој црквењачкој мисији са чега се данас узрујавају духови у нас час на једној, час на другој „народној" страни. А ми учитељи, шта ћемо ми у овом хаосу"? Да ли није већ време, да сваки од нас п онај у најзабитнијем селу, раз-

мисли мало, докле ћемо ми бити „сламка међу вихорове" и да већ једном сви као један стресемо са себе чамотињу и пробуђени пођемо путем који ћемо сами себи спремити. Или ћемо још увек трпеллшо сносити да нас час једни, час други „народни прваци" сумњиче и приказују народу у онакој боји, какву створе сами из свога нерасположења према намп што не ћемо да слепо играмо улогу страначких агената. Крајње је време, да се учитељство пробуди, прикупи и оснажи те покаже шта оно уме и може, али не на пољу страначке агитације него на консолидовању своје снаге у просветне сврхе и буђењу свести народне у здравом правцу. Само тако ће се моћи ослабити свака инвазија на просвету као најважнијп огранак бића народног, па била та инвазија клерикална или страначко демагошка. м.

Организуро се! Српски народ, као и сви други народи, подељен је на разне политичке странке. Код напреднијих народа политичке разлике су, разна уверења, којима странке желе да дођу до заједничког циља. Најглавнији део снаге и троше на остварење тог заједничког циља, а тек један мален део снаге троше на узајампу страначку борбу. Код наших политичких странака је баш обратно. Оне, скоро сву снагу троше на узајамну борбу, а тек незнатан део снаге стављају у службу постигнућа главног циља. Иако која странка нешто мало и уради у корист народа, онда ствар надува и увеличава: ствара од ње страначки „ког^еб&^аб". Мирне душе можемо рећп, да се код нас све ради прво у страначком интересу и тек онда у народном. Не прави се ту раздика, било у питању црквена, школска или било која друга ствар. За доказ те тврдње, најбоље нам може послужити поступак нашнх политичких сгранака, са школом и учптељством. Све странке тврде, да треба радити на културном јачању нашега народа „јер без културе нема ни материј алног