Školski glasnik

Бр. 5.

ШКОЛСКП ГЛАСНИК

Стр. 79.

Ото, СиверШс* Шпизер је употребио чак и моделе по угледу на те слике и у просеку израђене, те је номоћу тога чинно покушаје у настави првог чптања и по сведоџбн одређених стручњака постигао леп успех. И у Мађара је у овом правцу радио Сгбг Јогке! 1 . Но он и други мађарски методичари нису се задржали само на овоме, него су сасвим отииши у фономимику, те је у њих мимика превладала фонетику, а и Француз Грослен (Сггов!«с1т) прпхватио је мимику као подлогу у раду око првог чптања гато је за његове цотребе у настави глувонемих сасвнм природно и иојмљиво било, алп је неприродно за наше прилике где су деца пормална п имају здрав слух и говорни орган. У новије доба н у настави глувонемпх напушта се мнмнка. Тако је решено на конгресу глувонемих учитеља у Брислу да се настава у чнтању глувонемих изводи па основу фонетичком, а без мимике, (види „Шк. Гл.", бр. 13. 1908. чланак др. П. Радосављевића: Примерп за проучавање ђака). Пре упознавања деце са радом поменутих чула, утврђује се у децп још при вежбању у говору првих реченнца у школи, правилно дпсање. Слух се мора навикнути, да пази на чнсто дисање без шума. Свако сркање и прскање (усннма, зубима, преко језика и непца) као н неко стењање при изговарању, које често пздаје као пеки гла.с, мора се сузбнјати п искорењивати. Посматрање лпца треба да поучп да се при дисању код говора уста морају отворнтн. Осећање треба да покаже (кад се рука ставп на груднп кош), да је удисање код говора кратко, а издисање дуго. Све ово треба да се обави пре почетка наставе у нрвом чптању, а после опет на другом ступњу наставе у читању код т. зв. логичног читања. За контролу да ли је неки суглас гласан или безгласан, неће се ослонитп дете само на слух, него ће врховпма прсгију, на јабучици осетнти кад се глас крене. Овако се може оеетнтн и висина и дубина гласа а тако п јачпна или слабост гласа. Тако уопште стиче дете појам, где му се глас ствара. 0 самој артикулацији гласа упознаће се дете већ па почетку код изговорања самогласа, а уз то ће се констатовати, да се за самоглас мора узети у помоћ глас. За даљу практичку употребу упутиће се деца да припазе на радњу усана, зуба, језика, непца. А при овоме скренути им пажњу на три места за артикулацију: усне, врх од језика п стражњн део језика. Ако се на овом основу почне радити мора доћи у питање, којим ће се редом учити гласови.. Тражи се некн рационалан пут за узимање гласова у настави првог читања. Важно

* У Вечу је изишао Буквар за глувонеме са еликама усга и приказом појединнх самогласника: ,,Р)1:>е! Шг аћпоппе Клп(1ег". Напз 8сћшег шк1 Напз Вбзђаиет, Уег1. уоп Каг1 Отаезег & СЈе \\ г Јеп, 1903,

је да се узимају у први мах —■ после самогласа — само таки сугласи, којн се у говору могу по вољи отегнути. Ово ће олакшати и изналажење гласа односно нстискивање, а тако и спајање са самогласима. Према томе би у нашем буквару п и т, морало отићи натраг, а напред би морало доћн м н н, које и по графичном својству не би правило веће разлике од потезова који по генези својој спадају напред н. пр. на о, а, и. За обраду првих самогласа морају су узети само таке речи у којима долазе самогласи са дугим изговором. Ово траже већ и до сад сви педагози. У Немаца је већ и до сад на фонетици доста урађено, алп како се у њиховом говору сугласи често на друкчијој артикулационој основи изводе, то ми не можемо по тој аналогији радитн, него морамо према природи нашег говора ту грађу средити. Нема сумње да све ово није лака ствар, јер и знатни методичари и писци. буквара у Немаца падали су при избору и сређивању тог градива букварског у погрешке. Важно је, даље, да се пази хоће ли при првој употреби неких сугласа (б, д, г) доћи исти на почетку слога или речп или на крају. Поменута три н. пр. треба да су увек на почетку, јер ако су на крају губе праву, чпсту боју гласа. Физиолози који се баве овим питањем држе, да је све ово јако потребно при настави у првом читању. Дугогодишњн практичари школскн знаће из свога искуства да у свему овоме има много истпне. А кад разгледају како се фонетички метод нскварно неправнлном обрадом, доћиће до тог уверења да су ова начела практичне физиологпје говора иотребна у обради првог читања. Ко .је хтео да што правилније изведе обраду првих гласова, тај је ма и несвесно, морао ући у ово физиолошко разрађивање п много што шта узимати слично овоме, како то фнзиолози заступају. Да је то тако, сведоче нам н онн реформатори метода срицања, који су слабо што зналп о физиолошкој науци, али нх је потреба навела, да у том нравцу удешавају свој рад. (Наставиће се.)

С1ЕТЊЕ ШШСКОЈ МСТАВИ И КАКО Џ СЕ ОНЕ ОТКЛОНЕ? Рад учитељев у школи, отештан је многим крупнијим и ситнијим сметњама. Те сметње, дале би се са иоле добре воље олако уклонптп, те бн се учитељу уштедело много горких часова, а рад му у школи олакшао. Све сметње, проистичу отуда, што нагие просветно -школско питање није уређено у