Školski glasnik

Стр. 80.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

напредном духу и с тога, гиШо у том питању учитељству није дат делокруг који му припада. Онај, који је душа школе, који управо и јесте школа — иема речи у школском питању, те тако не може ни прстом маћи, да би отклонио оно, што раду школском стоји на путу. Учитељ услед тога, мора преко стења и камења — храпавим путем — хтео не хтео, те се спотиче и пада на сваком кораку, те се тешком муком дгоке, или подлеже — скраћује себи век. Буд мора да се бори у животу са хпљаду невоља и у послу му по позиву — мора да се бори са оним, што му више пута нерасудност властодржаца, па богме и пркос, ставд>ају У супрот. Учитељу су додељене дужности, и које га се тичу и не тичу, а ни једним потезом, не дадоше му: не права, иего делокруга, да бар оно, што му смета, уклонитн може. По томе јасно је, да је школа наша остављена не сама себп, него онако на божју вересију, да свако за њу задератн може. Наша је школа по автономном просветном уређењу, иредата школском одбору, односно црквеној општини. Школски одбори п општпне, јесу у школско - учитељском жнвоту свемогући и свезнајући. Њима је дано, да буду путевође и бриговође школи и учптељу; да су им отац п МЗЈКЕ. Па како тој повереној дужности, нашп одбори п општпне удовољавају?... У школском одбору н општини, данас су већином људп по вољи „презешу", или прнсталице „месне", плп какве „народне" странке, а најмање људн, којн имају извеснп ступањ пнтелпгенције, или су по природној паметп својој одани школи п учитељу. То, што је данас у месним сеоеким и градским одборима, иротеже се и у епархијске одборе без мала пзузетка тако, да је данашње наше школско - просветно пнтање доведено до ивице пропасти? Кад томе додамо још и то, да новн државнп школски закон н непрестане иооштраване наредбе, све то впше доводе у опасност опстанак народне нам школе, онда је јасно, да не смемо часити часа, ако нам је до њенога опстанка стало. Па да се свако увери, да ови редови ннсу писани с малицпјом, нлн у нерасположењу наспрам данашњег режима, илн људп, у чи-

јпм је рукама судба наше школе — ово ћу за потврду истинитости мојпх тврдњи, изређати цепобитне жалосне податке, које сам овде-онде покупио. Тп податци су тек бледа слика праве невоље и јада, који свуда око нас влада. Још док ове редове иишем^- дакле на почетку 5. месеца наставе, г ^но је школа, које нису снабдевене ни потребним училима ни намештајем, ни дневницнма. Пуно наше деце, немају школскнх књпга, а још више пх, без икаквог оправданог узрока, од школе пзостају тако, да број пријављенпх износи за 3 месеца преко 300 до 500 у мањим општинама,-а број полудана износи и до 3000. Где је општине, која ће драговољно набавити ручне књиге својим учитељпма и ученнцама? Где је општина, која жртвује нешто за учнтељску п дечју школ. књижницу? Заман су све пријаве и уздаси. Вшна власт, строго одређује п упућује, па на том п остане. Има дворнпца, које ни близу не одговар.ају здравсгвеним захтевима, где се ни редовно проветравање не може да изводи. Све то учитељ вндн и тишти га, али му. не остаје ништа, него да трни Бога ради. Свакоме је за свашта, па често н за ништа додељен делокруг и непосредно уредовање, само је то ускраћено учптељу. Учитељ, када му се приближи нова школска година, мора да се грози од онога, што га чека. Зна унапред, да ће бити читава земљотреса, кад буде затражпо само оио, што у првом реду. условљава почетак наставе. Доћпће п првн дани нове школске године, те ће учитељ ући у школу са свима оним недостатцима, који сметају настави. Општиие, баш у силу бога, неће да су учптељу на руци; чекају, да их виша власт опомиње, или да се учитељ жали, па да онда укажу на њега прстом, као човека, који неће с народом и којем није стало до српске школе. Општпнари „чувају народно добро"; „не' да ирезеш, да се црквено имање расипа", алп зато је пуно квита о разним дневницама п подвозима (а кад треба издати учитељу дневницу за збор, дпгне се буна!) Ту су дневнице и путнп трошкови неког „изасланства" црквеног одбора, које је ишло у град, или друго неко село, да „прегледа"