Školski list

— 181 —

0 ПРОСТИЈЕШ ОСТВШБУ ПЕДЛГОШКЕ ИДЕЈЕ. (Др. ФРИДРИХ САКСЕ.) (Наставак.) Ако ком времену у оигате недостаје моралне снаге и живахне свести животне цељи, која лежи у духовној СФзри, онда стоја оно под влашћу чулних тежња. Називамо га, ово да се означи, у кратко материалистични.ч, које уираво пријања за материју и које има мало ириволе за иачело, што га разбиструје. Народу је нотребно васнитање као и детету; и кад се рекло : дечије су уши свете, — то вреди ово и за светину — у том смислу, да у њу не сме продрети ни једна наука, која не може свестрано да процени њен разум и која њен морал заводи, а особито, ако још није закључена, т. ј. нотврђеаа њена научна светлост. Тек духовном снагом сме се духовни обзир раширити. Са свим други смисао има, кад се испнтивач у озбиљној тежњи за истином изгуби у једностраном правцу мисли. Символични значај лежи у томе, да је у пустињи отпочела игра око златнога телета, тек ио што је народ оставио виши духовии нравац. И наше време је игру ову показало, на и ми отрпесмо и трпимо још у тешкој кризи наших нггедљивих околности нриродно потребне последице, јер се духовно начело у човену не да некажљиво вређати, јер се вигиа циљ нашег биКа не да неосвеКена уклонити. Богатство без мучпе заслуге, спољашња угодност и чулно уживање без труда, одмор без рада — то су били стожери, око којих се жеље и тежње човечанства окретале, то су биле цељи, за којима се ишло, као да је обмањива мађија држала разум и ћуд и савест у шкрииу. Трезвеност је настала, болови и кајање бивају ређе, згажена народна срећа почиње се полако опет да уздиже. Алн је духовна снага млитава и несамостална и још не можемо победоносно узвикнути са Шилером: И пред светом победом истине Пропадају све лажне творине. Постоји једиа истинита изрека вечита у сваком духовном односу: „ Само истииа сиасава." Али наше доба још нема способности, да ју увек нађе, самоодрешености, да ју безобзирно призна и моралне слободе, да признату не прећути. Још влада изглед и расуђивање за сјајем, још гуши врло често обзир за малом усамљеношћу у својем властољубљу и грамзивости најдубља уверења, још се мењају начела делања и бића често у особите околности, још тражимо узалуд у многим Формама животворан еадржај, а још нисмо разумели нк самосталност а својствену складност унутрашњег бића, а камо ли да нам се донале. Заостала је мљатава срчаност духовног живота, која се у историји народа до душе увек показала после тешких кушања и заблудр, али која у нашем времену изгледа