Školski list

49 —>

н д г л л с о смрти научењака српског проФ. М. ПЕТ РОВИЂА. И опст на небу звезда ето утрну једна, Српскоме Ј)оду мила; И опет горке сузе над гробом дичнот сина Српска пролива вила .... И опет милог сина српска изгуби мајка, И сеја брата драга, И љуба војна свога, а Српчад нејака, нага М илога свог бабајка . . . II сриска књига свога изгуби нросветника, Иаука друга мила, Његовом смрћу судба, големог јада иуна Срба је задесила. Тај тужни одјек звона Србнну груди пара И ужасом потреса срце му сред недара; Јаук се тешки ори, потоком сузе лију, Јер бабо сад оставља нејаку Србадију . . . «• Ирестанте сада песме весеља живог пуна, Сад орпска тужи мајка, Иејака деца оца из гроба плачем зову, Милога свог бабајка. Ирестанте, сад је време жалости, туге црне, Време тешкога ваја, Смрт проклета ето у хладни гроб нам одазва Оца из загрљаја . . . Па клекнимо сад браћо, на земљу клекнимо црну Дигнимо очи к Творцу И молимо се њему — скромно склопљених руку За нокај душе оцу.

ђ. ЛазиЋ-Маринко.