Školski list

— 124 —

цвеће и т. д. са т, јер долази од „битие, брат, цвјет, а место ј иже са слитном. Ја сам на то писао и питао, како би се написало: ћивот, ћесар? дал' са « зато шго долази од кивот, кесар ? и како би се написало: пећ, свећа ? ваљда не би са шч, премда долази од пешч, свјешча?*) и како бп со нанисале оне речи, за које не знамо од куд долазе, као: смуђ, ћубре, ћурка и т. д. ал' нисам нигде читао да је когод што на то одговорно. Питао сам још и то: би л' нам нуждно било још једно ново слово за неке речи, као: дзиндзов, дзипарати, будзе, брондза? а неко ми одговори и наведе оне Кенгелчеве речи: „Не училисја својеј по иностранје, грматицје и т. д. додавши после и ово: Све имамо, само нам оскудјевају дзиндзови и брондзе." Из Помаза пређем у Збег, Сентандрејско предграђе и ту сам анонимно по новинама и другима белетристричним листовима писао, да сам моје чланке и у хрватским новинама и другим повременим листовима прештампане чалазио. Написао сам ту и црквени обред за 1850. годину и писао сам патријарху Рајачићу, да би добро било, да се сваке године као и календар по једна таква књижица издаје, у којој би назначено било, како преко целе једне године црквоно правило или обред свршавати се има, и навео сам подробно у том иисму.**) Зашто је то погребно; али патријарх после оног 1848—1849. године бурног времена или је држао да таква књижица није потребна, или му од других важних и политичких послова није било до тога стало. А да је таква књижица за свештенике, учитеље, богословце, препаранде и певце нужна, показује и та околност, што је још неко за време патријарха Германа у том смислу написао књижицу под именом : „типикон."**'*) (Свршиће се.) ПЕД&ГОГИЈА У ПРАКСИ. (Цртице). Алкменеј. Младеж старог и средњег вијека имала је повољнију судбину, него што је имаде наша. Живот младића бијаше

*) Кад би се шч читало као шт, н. и. ношт, иомошг, онда би још можда могло ноднети тј, меото ћ.

*») То моје писмо иатријарху Рајачићу, налази се и сад у Кардовачкој патријаршеској архиви.

***) По налогу патријарха Гермаиа тај „типикон" буде 1878. године Димитрију Поповићу пароху Сомборском на реценаију поднесен, но он се вбог болести очију није могао рецензије примити.