Školski list

(

осиособљење одступити, — осом ако не ћемо да ступимо на поље незаконитости. II. Исто тако нагласили смо већ иогрешност оног становишта цо којем државне власти хоће над вероисповедним школама непосредни надзор да врше, не правећи разлике између надзора и врхов■ног државног надзора. Упитне наредбе хоће у овоме још једним кораком даље да иду, не издајући — као што се то досада догађало засебно упутство за вршење врховнога надзора и за делокруг који с тиме иде; на против баш на то упућујући школске надзорнике да у свакој школи врше контролу, али уз то и „стручно давање правца", да „захтевају" тежау за циљем, одређеним у министарској наставној осаови, по путу и начину који је у истој тој наставној основи одређен, да „уведу учитеља" у „природну и једино умесну методу" и т. д. Али и од овог хоће наредбе још и даље да иду, хоће школског надзорника да овласте још и на то да учитеља, ако и има прописно оспособљење, на лицу места поновном испиту подвргну и самовласно нов суд изричу о његово.ј квалиФикацији; шта вите да против њега и Формалну истрагу воде ради покретања дисциплинарног постунка. Колико се противе законским прописима сва ова расположења и сва она остала која се у свези са овима издају — то је скоро сувишно доказивати. Та и сами државни закон (14. §. XXXVIII, зак. чл. од 1868. год.) несумњиво каже да се државни врховни надзор само на то може прострети да ли је ту у закону прописани минимум или није, а не може „давати иравац" нити што „изискивати". 5. §. XXVIII. зак. чл. од 1876. год. и од сунца јасније прописује да је дужност школског надзорника у вероисповедним школама само проучење на ставне основе и уџбеника и контролирање тога да ли -се наставни предмети настављају, ао наставној основи, ироаисаној од надлежне врховне власти! Методичка упућивања у ово, законом у руци. нико не може утумачити, — наЈмање пак, каа да Је вероисповедна школа дужна једну нову догму примити — о „једино умесном методичном поступку", Она пак изјава, као да „од 1882. године нико не може бити учитељ ни помоћник", потпуно се противи законском расположењу. Ту реч „бити" закон ни на једном месту не употребљава, него у сваком реду своме говори „о ступању у учитељско звање". Ми не можемо имати ништа против тога, ако се когод крене са свога места за то јер, премда је учитељску школу после 1872. год. свршио (или је ваљда није ни свршио), па ипак није стекао за настављање маџарског језика потребну квалиФикацију ни редовним путем, нити на — 57 —