Slike iz seoskog života. Sv. 3

48 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

поучавати у свему што сама зна. Њена млада машта ишла је далеко, далеко.

Груди су јој се надимале од силних осећаја. Помишљајући на сласти које ће уживати гледајући своје ђаке, она се заваравала у својој души: да ће савладати све препоне које јој буду на путу.

Плам одушевљења горео је на лепим образима и у црним очима њеним. Била је лепа као анђео.

Отпочела рад у школи. Њена пријатна спољашњост и њена добра душа освајала је мајке и децу.

— Сејо моја! Гледај га, неће ти бити криво! Не знаш како сам се зарадовала кад сам чула да је девојка учитељ.

— Не брини се.

— И ја ћу се тебе сећати!

— Хвала! одговара Боса. И милује ђаче.

Данас-сутра, данас-сутра, напуни се богме она школа ђачића. Босиљка је радила свесрдно. Али како школа беше нова, то не имађаше никаквих средстава. Сваки час би тек кмету:

— Кмете! Треба ми ова књига.

— Добро.

— Треба ми ова ствар.

= Добро.

И он је набављао готово све што је захтевала.

Ђаво га знао, али је био увек на руци. Све вели:

— Оно, није ми још општина дала, ал кад је на чколу — на!

Школа је почела да ради добро. Мало помало, Босиљка уђе свима сељацима у вољу.

БЕЗ

Сврши се испит за први течај. Свима беше мило. И Босиљка и родитељи били су потпунце задовољни. Босиљка распусти ђаке неколико дана.

Једнога дана сеђаше она сама у соби — претураше листове некакве књиге, док неко куцну на врата. -