Slike iz seoskog života. Sv. 3

54 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Устанем, обесим пушку о раме, па се упутим забраном.

Ишао сам дуго. Пролазио сам многе плотове, њиве засејане стрмнином, ливаде, пашњаке, и дођох до једне воде, која је више наличила на бару него на текућу реку. Ту стадох.

Никад туда пролазио нисам, и једва се сетих да то мора бити једна од оних отока из којих постаје језеро Засавица. И нисам се преварио! То беше „Рибњача“. Рибњача, једна од оних бара што плаве северозападни део Мачве. Она постаје из једне дринске отоке, која се зове „Студена Бара“. „Рибњача“ у току свом — као при Богу каква велика река — прави једну „делту“, као неко острво, које се зове именом саме реке или „баре“, како је мештани називају. То је острво повелико; неколико сељака из села Глоговца и Црне Баре имају тамо своја имања. Тамо кукурузи врло добро успевају због оне водене издани, па ако и нема кише.

Учинило ми се да бара није дубока и да се може прегазити. А нешто ме је вукло да преко воде пређем, ако није онај мирис липе, који је кадио целу околину.

И таман седох да се изујем, па да прегазим, а смотрим један мали мостић направљен од стабла једног дрвета.

Пређем преко моста, уђем у врбљак, који је баш уз саму бару засађен; упутим се стазицом која је кроз врбљак водила, и изађем на чистину.

Ех!... ово беше дивно. Преда мном се виђаше бела кућица, бела као да је од сира срезана. Да сте је нешто видели — као ја — окренули бисте леђа сјајним палатама, па би под овим лепим кровом затражили гостопримства.

Око кућице било је воће, и оно је поготово заклањало кућицу; мало даље беше липњак; а тамо, још даље, дигла се гора од кукуруза, који се модрио као чивит... Лепота кућице, ово зеле-