Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПУСТИЊАК 55

нило, па још мирис од липе: — лепо ме наново освежише. Упутим се право кућици.

После неколико корака застанем. Видео сам на кућном прагу једну слику, или прилику, где седи, "рани мале пилиће и разговара с њима.

— Шта ли ради овај човек» — помислим у себи.

Корачим још неколико пута и већ сам био пред самом кућицом.

Човек ме и не примети. Он саго главу, па "рани пиљеж. По оним седим власима, што провириваху испод олињале шубаре и падаху по леђима, рекао бих да је стар човек...

— Хајд: да га ословим! рекох у себи.

Па приђем мало ближе и викнух:

— Помаже Бог!

Човек диже главу, погледа у ме некако неодређено, ни зачуђено ни незачуђено, и одговори:

— Бог ти помог о.

Ово лице, овај глас, сместа ме задобише. Не беше то обично лице, које ми сваки дан сретамо. Беше то старац око седамдесет година, сав бео. И оне седе власи беху беле као опрана вуна овчија. Лице се руменило као у здравог детета: а оне плаве очи гледаху ме мило и нежно као НЕ плавога неба... Одело на и беше чисто... Осећао сам се онако како се осећах јутрос кад се сунце Баало раздраган и занесен.

Нешто ме повуче овоме човеку, ја скидох капу и приђох му руци. Он се као мало збуни:

— Жи' био!.. Жи' био! — убрза устајући, али ми ипак пружи руку.

— Здраво, мирног

— Ет',..'вала Богу!.. "раним живину... Ја тако свакад! Ту сам сам, па шта ћу... колико да не седим беспослен!

Уђе у кућицу и изнесе малу, троногу столичицу, па је пружи мени.

— На, седи! — рече.

Ја узех столичицу, и седох, а он се опет посади