Slike iz seoskog života. Sv. 3, S. 86

66 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Ходи у собу! — рече мејанџија. — Еј мој несрећниче, зар тако лудо да изгубиш главу 2

— Шта ћу ти у собу» Нисам, ваљда, бабињера»> Имам ја своју кућу...

Онако намрштен изиђе из мејане и оде најлак кући.

— Сад је готов! — рече неко.

Чича Павле одмахну главом:

— Мачји је то живот! — рече.

Сутрадан видим га ја где барата нешто око кочине.

— Зар ти не лежиш, морег

— Јок; а штог

— Па је ли те зорли ударио»

— Да виш, па добро је! Једва сам нож ишчупао. — Хоћеш гатужитиг

_— Тужио он од великих краста! Док ово само мало зарасте, питаћу га: пошто је Муса јарца огулио!

—_ Остави се ти тога; него иди лези да ти рана не зазебе.

— Не брини! Напарио сам кучинама и јајетом, па лепо стегао појасом! Ништа ми не смета: могао бих играти, ако хоћеш. А што велиш да се оставим, то ти је лудо: само зла друга зајма не враћа.

Не умедох му рећи ништа, само се прекрстих! 'Натема га било!

И прездрави не легавши у постељу, него онако, на ногама. Чак о томе није ни с ким ни говорио, иако је долазио два-трипут у мејану.

Некако у то време поче се говорити о рату. Оно сад друкчије говоримо о томе и ја и други; али онда, брате, баш смо сви хтели ратовати. Море, попа, па уча, па стари људи — све ти је то говорило о рату. И кад поменеш Турчина а нама се засветле Очи,.,-