Slike iz seoskog života. Sv. 3

71 ЈАНКО ВЕСЕДИНОВИЋ

ни детињства — као што се није надевовала — па није имала кад градити „младе“ и китити их. (Мли је радила у кући, те матери помагала, или је ишла за туђом стоком по пољима и потесима). Није, дакле, имала кад, као њене срећне друге, играти се игром као женско чељаде, од детета учити да брине бригу материнску. Тек, тек — опет у њеном се срцу отвори један нов извор љубави према нејаком црвићу. Она се сећала свога детињства и оне детињске радости коју је осећала кад је мајка помилује или пољуби. И она се над колевком малог Пере претвори сва у срце и у милошту. Сваки слободан тренутак лебдела је над његовом колевком; говорила му, певала, смејала се и дерала се као луда од радости, кад се дете први пут на њу насмешило.

Шта и шта пута дозвала би и Ивана.

— Ама, шта ћу тиз

— Ходи да видиш.

=— Шта»

Па се дигне и приђе јој.

— Погледај како се смеје.

— Ти си гуска, а оно је гушче — пресудио би Иван, па би се вратио да се одмара.

Сваким даном расла је и љубав њена. Она је прожмала и испунила јој и душу и снагу. Све друго било је за њу од мање вредности. Не би она за живу главу недељом или свечаником оставила детета: шта више, играње с њим беше јој као неко празновање. Па баш и да би се нашао ко да се око детета нађе, она му не би веровала, јер јој се чинало да то нико као она не уме. А сем тога и бојала се да јој ко дете не урече, да му што не уврача, као што има бездушнога света.

· Дете је проседело, пропузало и проходало. Све су то биле радости које само мајке осећају, јер је њих једине Бог благословио да осете. Требало је чути је како брбља с њим, како га вода, како га учи да љуби у руку и у образ, требало је све чути, видети — па би тек онда могућно било сазнати колико је срећна Нера.