Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА (И

Крајем треће године нађе јој се женско детешце. Али с њим не беше срећна: умре после неколико дана. Плакала је за тим малим дцрвићем као луда, али чим се предиже, она опет руке око Пере састави.

Учила га је свему, чему је мислила да треба да га научи. Сама му је претходила примером. За све што је добро упућивала га је да ради, а од онога што не ваља одучавала га је једном једином заповешћу: не ваља се.

До своје шесте године Пера је много што-шта од матере научио. Научио је да се не ваља леновати, да се не ваља будан у постељи лежати, да се не ваља туђе дирати, да се не ваља другог нападати, да се не ваља инатити, и многе и многе ствари што човеку у животу могу немира или штете нанети. А тако исто научио се и свему што се ваља.

Кад је ушао у седму годину отпреми га Нера весела срца, да га „на школе даде“. Али тамо нађоше да је још нејак и да може почекати.

Онда Пера пође помагати и оцу и матери. Још од пре он јој је био десна рука: да накупи иверја, да опотне лонце, да наломка сувади, да припази да врана не однесе које пиле, (ту га је мати научила бројати) да одлучи јагањце, да купи шљиве, и друге ситне послове; сад је почео и с оцем ићи за плугом те је гонио волове; онда је чувао и напасао марву, и пуно, пуно послова вршио за што би нарочит слуга требао.

У томе пословању прођоше му и седма и осма година. Тек у деветој ступи у школу; али тада више не беше дете, с којим се могло играти; већ је прилично омудрао, па се и стидео.

Међутим, деца се Нери никако не држаху; родила је још двоје, али помреше мала и нејака.

Није то било лако ни Ивану ни њој, али су око Пере руке саставили, те се молили Богу да им бар њега одржи.

Кућом се паметно руковало; поред свега што