Slike iz seoskog života. Sv. 3

76 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

је тако мало руку, Иван је свуда стизао, са својом честитом Нером, те је успео мало и да заокружи имање.

Е, али — „ум за морем, смрт за ватром“. Једног дана закуња Иван. Ухвати га некаква грозница, онда ударише га санџије, и он—умре; не помогоше ни толике врачаре, па ни сами доктор: оде, веселник, Богу на истину.

П

Она жали, али кад погледа на дете, одмах убрише сузу. Сва задршће од помисли, која јој у тај мах сине кроз главу, па тек прошапуће.

= Не ваља се на Бога срдити! Што је од Бога слађе је од меда!...

Па чисто урони у посао, само да би се отргла од мисли, које је тада обујме.

Пера изашао паметан као какав маторац. Кад ради штогод, а он се некако уозбиљи и пази да му се што не измакне. А она стане па га, из каквог прикрајка, гледа, срце јој лупа и игра од радости, Па јој се чини да је све смишљено и паметно што он уради, па му доликује и како руком мане, и како капу на чело истури, или на очи набије, и како лагано звиждуће и погледа свој рад, па из његовог погледа види она како он то све разуме...

— Сушти отац, сунце ми га грејало! — отме јој се узвик из груди.

Али се брзо тргне, па, као да ће га та њена материнска хвала урепи, прошапуће:

— Бог с нама! Шта је мениг... Трње ми у очи!... у

Е, али, кућа је — кућа. Има ту теретнијих радова, што не могу деца савладати, и где потребује мушка снага. Дете младо, хоће и оно што не може; а она се сва сатре да му помогне, да би га само после могла похвалити. Душа јој је била назвати га „ратаром“, јер је видела да му то годи, па га готово другим именом није ни звала.