Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 14

— Хајде да се помолимо благом Богу, па да вечерамо, ратаре мој!

А он би тек озбиљно устао, припалио воштаницу, дохватио би, пропевши се на прсте, свитак хартије с тамњаном, па би јој се у пола окренуо, те десном руком прихватио земљану кадионицу са жеравицом, и на њу спустио зрно тамњана. Онда би се прекрстио и рекао гласно:

— Во имја оца и сина и свјатаго духа, амин.

Тад би почео читати молитве што је у школи научио, а она би иза његових леђа само шапутала

— Боже, удржи ми га! Боже, удржи ми га!

За њу лепше молитве није могао ни попа очитати; његов глас звонио јеу њеним ушима као анђелски, небесни, и чинило јој се да такву молитву Бог мора чути и услишати.

По молитви би сели да вечерају. Она -му је већ дала домаћинско место; била би вољна и да га двори као свекра млада снаха, али он не би хтео ништа окусити док она не седне. И онда вечерају шта је Бог дао, и разговарају.

И ту је она удесила да он води реч.

— Ама био комшија Марко, тражио те.

— Што

— Хтео да разговара с тобом о огради између плацева. Рад би био пустити свиње у воће, па да притврдимо нашу ограду, да не би било какве штете.

— Па шта си му рекла

— Казала сам му: док ти дођеш. Оно, и требало би баш претрести ограду, једно, што је то и боље, а друго, да се не би мразили са комшијама. Знаш како оно веле: једна штета, сто грехота.

— Тако је.

— Па онда, тако му и реци.

— Био је и Гавра Маринков. Послао га Маринко да пита: хоћеш ли да спрегнеш с њим. Шта бих му ја могла рећи» Ти знаш да ја то без тебе не радим. Није ово, хвала Богу, пуста кућа па да нема свога старешине. Ја мислим да би могли спрегнути с њим, ако не хтедне комшија Марко с нама.