Srbadija

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

џије разумедох, да ће и идућег вечера опет доћи на картање. Баш го беше згодна нрилика да га нознам. Кавеџији нисам нишга говорио. Идућег вечера дигнем се и ја на картаље. Собом поведем и мога колегу П . . . . Удесисмо план. У сепарагној собици за картање нађосмо све саме странце. Већ беше поноћ, играли су, па је по некима нестало новаца. Једва нас дочекаше. За астал седеше један трговац из Веча, мој друг, а на спрам њега онај странац, о коме ми јутрос кавеџија говораше, Ја седох до овог последњег, да га могу баш онако око у око посматрати. — Игра се започе. Играли су једно по сата. Мој др.уг добијаше. ГТри овом нгрању мени паде у очи: да мој сусед врло тромо миче левом руко.м. Хтедох да учиним пробу. Овоме странцу, што сеђаше до мене, направих цигару и нружнх му је у десну руку; он је узе и поче је палиги. Мој друг баш уграби ту прилнку, те подели карге. Сусед мој нривуче к себи карте, на-њ беше ред да бије. Мој му друг викаше да почне; мом суседу пак беше заузета десна рука, јер у њој држаше и запаљнваше цигару, а ја на то повиках гласно: „господине, удриге левом руком". Он и опет оклеваше, а ја на то још јаче викнух: „та удрите, за бога, ваљда нисте рањени". Мој сусед, странац, побледи. Чисто се збуни, не знаде да отпочне игру. Да бих то забашурио, викнух келнеру да нам се донесу чајеви, а мојем другу намигнух да настави игру* Пред собом дакле имађах убијцу. Покојников нож беше га дакле у леву руку ранио. Поседеемо још мало, па се ја и мој друг кренусмо кући. Мој колега међу тим већ беше уговорио сутра дан састанак са убијцом у једној од првих кавана варошких. V. Сутра дан, јавих родбини убијенога Т> .. да се дете тога дана по подне, никуда од куће не удаљава, већ да чекају на мене. Чим сам ручао, гек шго је избио један еахат по подне, дигнем се ку ћи, где обитаваше Виљем, синчић '13 ... . Онако с ногу, позвах дете да са мном иде, што оно одма и јчини . Не казах родбини куда ћу с њим. Дођосмо у кавану код II ... . Седнемо за астал, где беху новине за чигање. Поручих каве. Детету дадох једне илустроване новШне, да се сликама забавља. Мало за тим дође и мој друг. Седе н он код мене. Питаше ме одма за „онога" странца, који не беше још дошао. Погледом му казах, даје ово деге сннчић 'Б . . . . После од прилнке десет минута удари на врага и странац. Ја чисто претрнух. Не беше нас одма спазио, па седе за један асгал на другоме крају каване. Обазре се свуд у наоколо и угледа мојег друга, ноздравн га и позва га к себи. Ја шапнух другу, да он њега доведе за овај астал, где ми бесмо. Мој се друг днже н оде к њему. Мало за тим упутише нам се обојца. Ја унраво нисам знао ни сам шта да очекујем. Имађаше наступнти озбиљан тренутак. Само ми је још овај начнн остао, да убијцу ухватим. И нисам се преварио. Друг мој и онај етранац приђоше ми к асталу. Мој ме друг представи као члана синоћне забаве. Странац се са мном рукова. Он стајаше, а ја сеђах. Хгедох тако да му глас при говору са мном буде јаснији. Деге, које сеђаше поред мене, и не окрену главе на све ово, што се је око њега дешавало, оно се беше задубило у неку слику на хартији, којом се беше и заклонило тако, да му странац нпје нн могао угледати лнце. Ја за гим заподех разговор са странцем. Говор беше о његовом провођењу по овој ва-

роши и. т. д. На један мах иоче ми и странац одговарати,гледећи час мене, час остале госте по кавани. Глас му беше громовит, крупан. — Но тек што је од прилике једно три минута говорио, а дете пусти новине на астал, загледа се по добро у сгранца, задркта па повика јасним глаеом: „Тај је убио мога оца", и паде, као у заносу, мени у крило. Наступио беше озбиљан час. У том истом тренутку, кад дете ово нзговори, странац се сав блед у лицу сурва на столицу крај мене. Два жандара улетеше у кавану, ја им показах странца, па им оштро викнух: напред с њим. Дете предадох мојем другу, који га је после родбини одвео, а ја се одма упутим у канцеларију, оставив за собом зачуђену публику, која је дупком испунила каванску дворану. Дошав у канцеларију, претресем одма странца, који дошав себи и опазив где је, сгаде беенити н нсовати. Мишљах, проћиће му то, умириће се, кад је само у нашим рукама. Прегресох га до голе душе. Нађох му по џеповима неке папире, три лажна иасоша, 30 дукага које у злагу, које у банкнотама, и један мали џепни револвер. 0 самом делу не хте ништа признати. На постављена му пптања одговараше доста заилетено. Апеловаше на личну безбедноет, на своје право, говораше да је од полиције нападнут н. т. д.. . . обични лоповски вицеви. — Послах га у затвор, а ја осгадох да прибирам доказе за сутрашњу истрагу. Сутра дан сам отпочео иелеђење. Убијца се зваше КарлоХубман, родом изТиролске, стар око 35 година, црну лицу са малом брадицом, очију црних као и косе, обрвавеликих нажмурених, средњега стаса, у оделу немачком, салонском. Знао је говорити талијанскн, немачки а прнлично и српски.Одређеног баш занимања није имао Био је и штампарски раденик, и касапин и стругач.Око пет година провео је по Банагу иСрему уАусгрији. У овој нашој вароши живео је пређе свега 6 месеци, а го му је било довољно, да сазна месго, спреми план и учини убијство. На првом испиту убијца Карло не хгеде ништа признати. Износисмо му доказе, убеђивасмо га и опет ништа. Најзад на суочењу са синчићем покојниковим признаде. Чуђаше се како га је дете могло такодобро уочитп. Не хгеде исказати план и начин, на којн је у кућу убијенога ушао и како је убијство и крађу извршио. Признаде, да је имао саучесника, али их не хтеде проказати. На ово злочино дело навела га је, вели, жудња за новцем, хтео је комотнији живот. За убијеног чуо је да има новаца. По учињеној крађи пало је на сваког по 200дук. Онговораше, да није знао, ал' можда није ни хтео исказати, колико је новаца свега покрадено. По извршеном убијству над оце.м, он је, вели, био мнења, да се и дете удави, па је у тој цели и долазио до кревета, на коме је синчић убијенога лежао, али му осгали другови го нису дали. Да је, вели, тада ту срећну мисао извршио, он би данас био слободан човек

Но сле пет недеља били смо са истрагом злочинога дела готови. Убијцу спроведосмо суду и онтужисмо гакаоубијцуи разбојника. Суд га сгави под суђење поротнога суда, и порота га једногласно осуди на смрт. Након две недеље имао сам „часг" новести осуђеника на губилиште. Није нн најмање очајавао. Готово је био бееан, псовао је и грдио све на свету. Ниј е оставио ни небо ни земљу на миру. На месту губилишта исмеваше свећеннка, који му држаше „проповед", да се врати са грешнога пута, којим је пошао, те да се у последњем часу покаје.

Кад би пресуда ирочигана, измакосмо се од њега. Четири пушчана зрна закитише нрса убијчева, и ми готово још пола минута слушасмо његово безбожно режане и потмулу вику, док му се најзад трупина не сруши на земљу Т Ј. М.

ДАН и НОћ.

Роман од Виљема Јензна. Кад тако склопим веђе, па ми је тако јасно пред очима, мислиш, јуче је било. Чисто и сад осећам на веђама јулску припеку, чисто и сад идем кроз широку капију. Са улнце пири промаја, па ми развејава косу на челу. Осећам, како ме испод лаке хаљинице леђима сву језа пролази, те ја из хлада брже бол.е на сунце, па онда опет брже боље са сунца у хлад, не би л' ме опег та чудна језа промилила. Ал' најпосле ми се и то досадило, баш као и Марта, она грдна лутка, и књига са мајмунима, што, окрећи је како ти воља, мајмуни се све клибе на тебе. Те тако хајд' ја на сокак. Бога ми, свега се тако сећам, као да је јуче било. Баш је право чудо! ја сам још толико година живила у истој кући, у истом сокаку, па сам зацело на припеци и омари толико пута стојала пред капијом; ал' за чудо, сад га се само сећам, па никад ми то све није било тако јасно, као данас. Да богме, кад бих хтела, да кажем, или боље рећи, да пишем, шта је то управо било онда тако необично, а ја, бога ми, не бих могла ништа прокљувати, што није онда и данас било ама баш сасвим једнако, јер за чудо, у мом месгу нит се од детињствами променуше куће, ни људи, иа сам чешће чула, ни од њиховог дегињства не. Онда сам могла имати својих седам година, данас мн је двадесет, дакле три иут толико, па сам поред свег тог још онда толико којепгга преметнула преко главе. Ал' већ о том ће бити доцније реч; свашга пде евојим редом. Изиђем ја дакле онда пред капију, па гледнем сокаком лево, десно. Сунце етоји управо према темену, малчице само на сграну, те се поред кућа пружила калдрмом узана пруга хлада. Са калдрме одоше ми очи у вис, ге ми сад гу први пут паде у очи, како, боже, те куће преко, тамо горе смешно изгледају. Све неки стародреван забат — онда до душе јога нисам знала за ту реч —- са неким степенастим рагаљама и зупцима, па жућкасто окречени. Сећам се врло добро, како сам се бацила била у мислн, да л' може ту, боже, мачка да скочи са једног зупца на други: па сам хтела баш да пазим, да л' ће моћи. Ништа друго, него је баш била недеља после подне, тако је сав сокак чисто изумр-о. Живе душе нема на сокаку, а на прозори се нико не промаља, свуда капци затворени, а завесе епуштене. Само матори жућов лежи на једно двадесет корака на еред сокака; нрућио се, па насунцу снава. Оматорио је, сирома, па је већ пола ослепио и оглувио. Ја не знам куд ћу од радости, кад видим да ме се боји, па кад тек ђипи гато брже или управо рећи, гато лакгае може, па тек климата главом као луд, па одрамље. Брже боље покупим и сад са земље неколико камичака, па се узмем за њим хитати, да га иоплагаим и кренем. Ал' сад ил' га ја нисам погодила, ил' његова кожа вигае не осећа. Ал' онда бих дала мислим — своју нову хаљиницу са себе, само да могу да нађем какав иовећи камен, па да могу да га отерам. Да на том сунцу и омари њему приђем, го не смем, јер ми је

з/ % I х ч '- и I '/