Srbadija

12

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 1.

мати рекла, да деци иоцрне од сунца руке и лице, на да буду гадна. Те тако мислим ја, савиће ваљда отуд иза ћошка каква кола, па ће управо на жућова. Онда он мора или устати, иа ћу му се ја смејати, ил' ће га кола ирегазити, на ће он остати лепо мртав на сокаку,као год и она комшијина керица, шго је тако исто нрошла. А ја сам право рећи, баш мислила, прегазиће га, на сам већ наумила, чим ми мати дође кући, даотрчим горе, па да јој кажем: „Узми само, мати, жућова прегазила кола, иа је сад мртав. Је л' ги га жао?« Увртила ја себи у главу, морају наићи каква кола, па за то останем у хладу, што се све већма и већма ширио, па непрестано ногледам на преки сокак. Ал' кола ни од корова, но место њих, ето ти уја-Миковца. Ишао је увек лагано, на и у сред лета вазда са кишобраном и каљачама, те га никад не чујеш кад долази. Увек сам му се за то смејала, ал' сам га се опет и бојала, јер тек у један иут ето ти га њега иза мене, а ја и не сањам. Лети иде обично у сивнм хаљинама, па већ и коса и брада му пође да добија боју од капута му. Ал' зими увек иоси бунду, на му је и срце и душа, да ми тек изненада натрашке са њеним длакама пређе преко лица, па ме сву изгребе, те да све јаучем. Једаред била баш и маги ту, па ће му рећи срдито: „Ти ћеш ми са својом шалом још и сво лице у Јулкице нокварити;" а ујак ће на то: „Ако се у твоје мазе ништавише неда покварити, онда се већ можеш умирити. Глатке ће образине све ге мајкине лутке добити и доцније, а можда би за њих било боље, кад би их још од колевке чешагијом рибали." Сећам се, да сам од то доба страшно мрзила уја-Миковца, или, како га у кући зваше, уја-доктора, иа, сећам се врло добро, кад год би ми после нрогр-о лице својим рукавом, а ја одмах удри у плач, па трчи магери, на тамо се јадај, како ме страшно боли. Шта више, кад је он већ отишао, а ја узмем једну иглу, на њоме рашчешем чело и образе, тако да се чешотина лено видила. Онда отрчим матери, па јој покажем, а она ме пољуби, даде ми колача, узме ме за руку, па онако љутита са мном управо докгору. Још и сад као да ми је иред очима, кад му моја мати ражљућена и сва дркћући узе пребацивати, а он се полако подиже од својих дебелих и старих књижурина, иа ће јој рећи онако, као пгго он то већ уме: „А шта си, бога ти, узела туда урлекати; та ваљда се том твом мајмуну још не ради о глави. Још не можеш да се одучиш, да не зипараш, а ја сам те већ толико иута поштено провоштио, кад си и ти још била гако размажено штене, као ето и ова овде. Оди-де, бога ти, Ђуло, мало овамо." Мени је име Јулка, а мати ме обично звала 'Булијета, на то ми је долазило много лешие и „отмјеније", а сад ујак, по свој прилици да ме само једи, начинио простачко „'Була". пОди-де, баш да видимо —" Ту .узе са столице рукав од бунде, на трљај њнме по мом образу, тако да и ја и мати цикнусмо. Онда ми стипгге главу својим дугим, узаним рукама, добро ми разгледа лице, па ће онда рећи: „Но, видиш ли сад, Маро, да је још где год огребено? Немој ми ту ваздан гакати, као гуска за своји гушчићи, па се немој дати вући за нос од тогбалавогдериштета,јертиме само показујеш, да има право што те држи за тако глупаву. Већ ти леио отиди кући, па јој људски прочеши леђа. Ил' чекај — ги то опет нећеш урадити, као што ваља, за то ћу ти ја уштедити ту муку, на ћу одмах ночети — за таку ћушад приличе само ћушке." Па ту ћуш' отуд, ћуш' одуд са својим белим ручицама. Ја се нашла у неприлици, па се ни не заплаках, а ујак ми опет седе за свој писаћи сто, па нас више ни не погледа. Опомињем се да како, да сам сејошвишена

матер љугила, него на њега. Молим вас, и она се пренеразила, па не вели ни речи, већ ме узе за руку, па хајд' са мном кући. Код куће мн дала још више посластица, па ме нита, чиме сам се ја то огребала, памеузела љубити, па све плаче; ал' код оца није могла да изради, да нам ујак више не буде кућни лечник. „Та он, Маро, већ од толико година не долази у кућу као твој брат" рећиће отац тако одлучно, како га већ одавна нисам чула, „а зацело неће ти бити криво, ако би се, сачувај боже, ти ил'Јулкаразболела, даимате најбољег лечника у свој вароши. Молим те, нромућкај мало главом, па немој да ту ствар пренаглиш на грдну штету итвоју идетињу." „Пренаглити," гако дрску реч још ми никад није отац рекао матери, те ја зачуђено погледам на матер. Ал' она од грубог братовљевог понашања још никако да дође себи, а уја-Миковац — ја би га од то доба, кад сам сама са магером звала уја-зликовац — остао је и надаље кућни лечник, на ће сваких четрнаест дана тек мало сврнути нама, да види, да л' није, вели, когод нокварио желудац од силних посластица. Кад сам дакле го носле подне на припеци спазила уја-Миковца у сивом оделу и каљачама, где сави отуд иза ћошка, хтедох најпре да иобегнем под капију, јер ми никако није ишло у главу, да ће ту биги какве радости за мене, ако се састанемо. Ал' не знам ни сама, како је то било — доста тога, другда бих сасвим иначе учинила, но шго сам урадила то после подне. Сад ми долази као сан — ал' доста тога, остала сам нод канијом, па ми од једном севну у памети, да га задржим, на да га питам, зашто он мени све гако гадна имеиа издева, и зашто он мене баш ни мало не воли, н шта ја треба да радим па да ме заволи. Мени тако дође — откуда, не знам ни сама — кад га тако видех где сав у сивом иде полако по калдрми, па не гледа ни лево ни десио, већ се замислио, а мени нрви пут у веку паде у очи, има тај наш ујак нешто необично у себи, непгго сасма друкче, ио у других људи у вароши. Па шта више, дође ми, да је норед све своје седе коселепши од других. Срце ми оде лупати, па бих не знам шта дала, да ме нешто узме за руку, да ме нољуби, па дакаже: п Ти си добродете, 'Булијето, па те ујак и воли.« Дође ми, да он то може лако и урадити; та данас сам први пут обукла илаву хаљиницу са первазом од нојевог иерја, па имам и шеширић са споменком, па и матикадје пошла са оцем у шетњу,запитала га је,дал'је онјош кад год видио тако што год лепо, па се бар шест нута за мном осврнула. Могла сам дакле слободно, да се мало ослободим, на даму препречим пут. Ал' он ме опет зато није приметно, спустио главу, па гледа свог пута, те га ја ухватих за руку, па му страшљиво прошапутах: „Уја-Миковац!« Никад још нисам видила тако лепих очију, гако дивних очију, тако особитих очију, као у ујака, кад их на мене подиже, управо рећи, кад их на ме спусти. (Лажеш, хуљо, видила си их!) У других људи, шго ми долазише оцу, ил' шго их виђах на сокаку, па и у очиним, читаш у њима све неки посао, све неку журбу. Каткад се засмеју, ал' онда опег чигаш у њима разуверење, јед и љутњу, ал' поред тога увек и неку журбу. Тако сам их највећма и волела, јер чим тога шго је дабогме ретко било — нестане, а очи су им одмах малаксале, без израза, баш као кад гледаш кроз празан прозор без цвећа и завеса у празну, голу, окречену собу. Ал' кад ме уја-Миковац то после подне ногледа, а мени дође, мислиш гледаму плавонебо, ал'не у тако плаво, јаено небо, као што је сад над нама, него као кад се сутон по њему разлива, па се огледа у тихој дубокој води, а ти га гледаш у њојзи. Тако мн дођоше очи у ујаМиковца, кад их први нут боље погледах, те

му још јаче стискохруку, па ћуму још једном пришанути: „Уја-Миковац!" Као да сад гледим, како ме је неколико тренутака мерио од главе до пете, усне му се све више и више растежу у подсмеј, паће рећи: „Но, г Було" — чим сам чула „ г Було" а ја одмах испустим његову руку. — „Но, Ђуло, та од тебе твоја слатка мама начинила чигаву комедијашицу! Сад још да имаш каквог мајмуна у црвеној реклији, па онда можете одмах на вашар." Ја сва поруменила. Ма да га нисам добро разумела, ал' му видим подсмеј на уснама, па од чуда побегнем под капију. Ту станем па повикнем колико ме грло носи: „Право је мати казала, да си ти магори, гадни уја-зликовац." Баш ми је мило, кад сам видила, како му се лице при тимречима сасвим променуло. Дође ми сасвим озбиљан, а очи разрогачио на мене. ,,'Було, ходи још један пут овамо!" рећи ће ми. „Имам, да ти нешто кажем." ,,Да, ваљда сам луда! Да ме онет тучеш, као онда. Уја-зликовац! Уја-злнковац!" вичем ја. Кад ми рече „нећу," а ја му погледам у очи, иа морам, да му верујем, па ма да сам га мало час мрзила горе него нкада, опет некако, хоћеш нећеш, мораш да му одеш. Он ме узе за руку, нремери ми моју нлавегну хаљиницу од горе до доле, па ће ми рећи мирно и озбиљно: „Баш сам сад видио Л>убићеву Милку. Има хаљнну од беле свиле, па са илавим ишарана. Па то је много лепше од твоје. Тн се норед ње не смеш ни показати! То је, бога ми, шгета, па и гвојој мами биће врло жао. Ко год вас види, сваки ће казати: лепша Милка него Јулка. Ено је, стоји одмах тамо на ћоишу од Јовановског сокака. Иди Ђуло, иа нек ти Милка покаже своју хаљину." 'Гу ми пусти руку,пасе и не окрете, већ оде уираво калдрмом, а каљаче по калдрми лупају, као да когод срче чорбу, ја бар не знам како друкчије да кажем. Ја стала, па гледам за њим, колко се могло кроз сузе. Ал' опет сам смотрила, да мн ујак испод сивог летњег капута носи своју поштену гуру, као што то већ прави уја-зликовац, као и сви други зли људи, о којима сам чула, и што самихвидила нацртане, управо морају и имати. „То мора да је рђав човек, што имагуру, утуби то 'Булијето" рекла ми је мати више пута „па се узми добро на ум од оног, од кога је већ бог ушур узео." „Право је мени мати казала, да ти имаш и гуру. Уја-зликовац, уја-зликовац!" дерала сам се колко сам могла за њим. Ал' он ни да главе обрне, те после неколико тренутака стојим опет сама под капијом као и пре. Шућов се још једнако сунча насред сокака, па спава, ал' сад ми је већ све једно, а дошла кола, па га иотерала ил' прегазила, а не дошла. Ја сам само то мислила, како то, кад је уја-зликовац нама долазио,аја бих бог знашта урадила, само да ме иодигне, на да ме пољуби, а сад бих пукла од чуда, да се нешто врати, на да го и уради. Па онда не могу ја шта. Морам да нодерем моју нову хаљину од горе до доле. Видим ја, морам се ја дошуњати до Јовановског сокака, па да вндим како се то Милка Л»убићева накинђурила. Пођем неколико корака, па се опет вратим. „Од кад је већ мени маци рекла, није за мене да се дружим са Л»убићевом Милком. Она је трговачка ћерка, а ја сенагорова, а трговац, ма да је како богат, опет је тек нешто нросто. Па онда како је и то нростачки, изићи у недељу после подне тако накинђурена на сокак, да се девојка покаже. Тако што може учинити само једна простакуша гркиња. Најбоље ће још бити, да ја сасвим раскрстим са том Милком Л»убићевом. Мати би се томе јако радовала!«