SRĐ

— 96 —

кћи краљевога запостата, који ту за шумом станује у краљевом граду. А примадона Лујза је боља него што сам ја, и има тако лијепе црне очи — и ти је љубиш!« — »Ја је не љубим« уздахнуо сам. — »И вјечнога Амазопа пијесам видјела никад ни његовијех вода никад. Али кад погледам у твоје око, отвори ми се красна, тропска долина; вјечне горе дижу се према вјечном небу и вјечни снијег по њем завија се у сиве магле. На подножју се шири безбројно цвијеће и између њега се као злато блиста величанствен Амазон, у чијим валовима се огледа сунце моје љубави«. Њежно ме је загрлпла, те положила главицу на моје раме и свилене уснице на вруће ми лице. М тако наслоњена шаптала је: — »И ако ме заиста љубиш, тад ћеш ми донијети бијели лист, на којем ће бити записано, да је сигнор Батиста исповједио сигнорини Лујзи, да је више не љуби, да је баш заиста више не љуби. И на том листу нек' се сама Лујза потпише својом руком! Такав ми лист донеси, ако ме љубиш, чујеш, ако ме љубиш!« Обећао сам јој, да ћу га донијети. За тијем ми се изви из руке, одвеза свога коња и полако се удаљи. Мучала је и само кад кад обрнула лице к мени, из кога је, чинило ми се, сијала сама — љубав. Кад смо изашли из густиша на чистину, помогао сам јој да усједне на седло. Сагнула се је к мени, положила ми лако руку на раме и рекла још једанпут: — »Не заборави бијелога листа! По том ишчезе брзо с мјеста у маглу, која је била густо пала. Човјек је слаба, пемоћна ствар и женска га савија као витку биљку око својијех прстију. IV. Било је лијепо јесенско јутро, кад сам ишао к Лујзи. Срце ми је нарала мисао, као да би се морао сам себе стидјети и жалити самога себе, што сам тако ииско пао. Било је неко-