SRĐ

— 97 —

лико дана протекло, како сам јој изрекао да је љубим; тад је још лебдила красна њена слика у мојој души. Али данас је све било похабаио, све згажено! То је била љубав! Као перје, које разнесе вихар у нрвом тренутку! Пао сам иод закон осуде, која се игра човјечјијем срцем, те се весели комедијама, које настају из те њене игре. llao сам у валове живота, и они су ме сад бацали као лађу без кормила овамо онамо! Стао сам пред њеним станом. Ноге су ми клецале, а душу су ми обузимали непријатни осјећаји. Још је било времена, још бих се био лако вратио! Руку сам грчевито стиснуо у џепу - и ондје се дотакао бијелога листа! На тај лист сам био записао лакијем срцем бесмислене ријечи. Али то, што ме је тада силило, то није била воља, то је био страх, потајни страх, који обузме пса, кад краде, а наједаред се зачује фијук бича и долазак господарев! Али бијели лист ми опет даде пређашње моћи! Кад сам ушао Лујзи, пришла ми је у сусрет зажаренијем образом. Дјевојачки је стид обузе, те не могла ни ријечи прозборити. Ослободивши се мало, брижно ме запита, да нијесам по несрећи болан, кад ме синоћ не би код ње. Одговорио сам јој, да нијесам, и хладнокрвно сио. — »Сигнорина!« рекао сам јој и положио главу на сто да јој не гледам у очи: »сигнорина, путови усуда су чудни и као играчку бацају нас ио валовима живота!« Вачудпла се моме говору и насмијавши се питала ме, откад сам иостао филозоф. — »То сам-вам сад приповједио за то, да би са мном заједно знали, како сви потиадамо под удес, како је и наше срце у области његовијех закона!« Лако се насмијала и рекла, како би брзо могао постати досадан. Ја сам непрестано био наслоњен главом на сто. — »Сигнорина« говорио сам, »ако човјек мисли, да нозна своје срце, велим вам, да се вара. Нико не иозна својега срца«. — »Ох! ох! уздахнула је уздрхталијем гласом и зборила: — »Шта ми још не ћете данас говорити, сигноре Батиста?« — »Данас, данас знам сасвијем, да вас не љубим, да вас никад нијесам љубио, сигнорина Лујза!«