SRĐ

— 102 —

на њему као некад. До њега је лијепа краљевица, жива, окретна, па разговара старог родитеља. Кад сам запјевао све је у мене гледало, и она ме је гледала. Од њеног ме погледа језа прошла и сав сам дрхтао као прут. Принцеса Маргарета била је — Леонора.

Овладао miiom неки немир. Ходио сам по улицама и тражио само Леонору. А кад би пројурила краљева кола, био сам сретан и пресретан, јер сам видио своју Леонору. Опет сам једаред јурио тако улицом. Сусрио сам је. Преда мном је застала, погледала ме и рекла: — „Сињор Батиста! колико се сјећам!" — „Јест, ваша Висости!" одговорио сам уздрхталим гласом. — „Говорили су ми, да желите оставити оперу". Ја сам се изненадио на те ријечи, али сам их одмах и разумио. То је био само миг. Хтјела ме је на тај начин отправити из мјеста. Погледао сам је. Све је било мртво, каменито, осорно — изгубљено. — „Оперу, Висости? Јест, Висости! одговорио сам јој. — „Говоре ми, да вас не иуштају због погодбе?" — „Јест, Висости!" — „Постараћемо се већ, да вас отпусте без оклијевања. Ту сам замукнуо и уздахнуо. Још ме је ногледала и отишла, а ја сам за њом само нијемо гледао. Сутра дан се говорило, како сам молио отпуст, а нико се није могао домислити зашто га молим. Од интендатуре добио сам нисмо, у ком ме отпуштају од онере. Клонулијем срцем и изгубљеном надом дошао сам у свој завичај. Ту сам животарио и чекао смрт.

Са словеначкога превео Ј. П. ,Г.