SRĐ

— 101 —

— „Кад је била сама, гутала је огањ", рече други. — „Доста тога, касније, ако ме љубиш", ускликну трећи. — „И сад је у гробу", уздахнуо је четврти. — „Куда ћемо сад? Батиста, хоћеш и ти с нама?" Лујзу су заборавили, разговор се окренуо и сваки се трудио да докаже, гдје се може имати добра вечера и пајбољи шампањац. Ја сам рекао, да не ћу с њима, и дружина се је шалећи удаљила.

Зима је већ дошла и снијегом покрила мјесто и равницу. На небу се ријетко кад сунце указа, магле су земљу застирале. Све је мртво на очнглед. И сам мој живот борио се смрћу. Худа болест ме је скрхала у те дане и једва сам се мало оиоравио и ступио у нов живот. Трудио сам се до пустиње, да би видио ону, чија ми је слика лебдила пред очима у самртној слици. Газио сам дебели спијег по равници и једва дотурао до ријеке, која је шумећи текла. Леоноре није било! Тужан сам се повратио, што је нијесам видио. Да сам оздравио, разнијело се но цијелом мјесту; часописи су писали о мени и за неколико времена ништа друго није се говорило, него о славном пјевачу Батисти, који ће опет ступити на позорницу. У то вријеме пада још нешто. Његово Величанство помирило се са својом прворођеном принцесом Маргаретом. Говорило се, да је била пренуна новијех идеја о промјени живота у људском друштву, с којима се краљ иикако не могаше слагати. Гад тога дошло је до заплета, и опа се морала удаљити. Наскоро се стање промијени. Краљ оболи тешко и на умору зажели своје дијете видјети. Краљ је оздравио а нринцеса остала у двору. Хвалпли су краља на све стране ради племенитог и помирљивог срца. У то је дошло вријеме да ја ступим на ново на позорницу. Кућа је била препуна свијета. Кад сам се указао, обасуше ме силнијем цвијећем, а пљескању не би краја. Дошао је био сам краљ са принцесом. Краљ већ стар и носиједио, са лица му читаш слабост и изнемоглост. Богато одијело не стоји

VI.