SRĐ

— 247 —

Nije bilo druge, morali smo onako pegulani na kraj. — Oes sont mes amis, đocteur J... etc. capitaine M... (Ovo su moji prijateji doktor J... i t. d. i kapetan M...) prestavi nas stari birikin damama, koje su se razumjev stvar srdačno smijale, a što je bilo najgore, onaki smo morali u dvorac, pozvani od gospoda, gdje su nas u sali primana na kadifne fotoje posadili. Nego za danas dosta; samo ću ti još reći, da se je gospođici Irmi (tako mi prestaviše mlađu damu) gvantijera silno zatresla od smijelia, kad me nudila kafom, tako da sam dobio samo po filgana. Servus! Tvoj Ivo.

D. 15. jula 1898. Dragi Vlado! Pitaš me, koje su to neznanke iz Stoliva. To su ti, braco, udovica i ćerka konsula ruskog u X., koji je, rodom BokeJ, na smrtnoj posteji (t. j. pardon ne na posteb, nego u fotelu, jer tako mi гебе udovica mu, nije htio da umre na posteji) svojoj ženi stavio na dušu, da se sa ćerkom po negovoj smrti nastani u Boci. Ja sam bio dva dana poslije nego sam im prodao sa kapetan-Nikom ribu, da ih posjetim. Gospođa Olga, majka Irmina, primila me kao starog znanca, i poslije kratkog vremena živahan se razgovor vodio med nas troje o literaturi ruskoj. Sjećaćeš se s universe, da sam znao na pamet I^ermontova „Demona", što sam u vašem „dubrovačko-bokeškom klubu" u Beću — kao gost jednom dekjamovao; pa uhvatim zgodnu priliku i stanem ga, da ugodim gospodama, ili boje gospodici Irmi, da na izust predajem. To moje predavane osvoji gospode, kod kojih ostanem do kasno u većer pristanuv na molbu gospođe Olge, da joj Irmu podučavam u srpskom jeziku svakog dana, kad vrijeme dopusti, da se mogu prevesti preko zajeva. Vraćao sam se camcem kući, a pratili me zvuci pijanina, na kome je gospođica Irma igrala „Les cloches du Corneville". Stari Jozo, koji me vozio, jedva da odoli struji blizu „Markova Vrta" i sve nešto mrmje. Pustili ga da mrm|e, pa bu]eć u tiliu