SRĐ

— 494

живи и да је силином свога бола, своје туге натјера на милосрђе али се трже и нрепаде сам од себе, од хладног ногледа свјетине. Он чисто завиђаше једном псу, који се са кошћу бораше; режући и са пакосним иогледом осврћући се на све стране, он га загледа, а пас јаче зарежа на њега, па пригрли и стиште ближе себи комад. Петар га махну и прошапута: »Гле, бо|и се! Отми му га ако смијеш, он ће скочити, уједати, гренсти, урликати.... а шта је? Пас!... А ја човјек, па пустио комат из уста.... само са сузама?!.. Зашто нијесам одјурио кући и довукао ону сирочад, па им довикнуо, ако сам ја вама непотребан, питајте њих, јесам ли њима? Зашто нијесам био дрзак као луд, бесвијесан као овај пас? " И тад му поглед паде на једно старо уморно кљусе упрегнуто у олупане таљиге, које гегаше под теретом и ударом кочијашевим. Сунце припекло, па пржи; а по сиједој длаци кљусета цијеђаше се пјена и оно фрћаше кроз нос, успоравајући кретање од умора и удара. И што се коњ спорије креташе, туча биваше све јача, кочијаш псоваше запјенушен од једа, дрхћући од ударања.... док му не приђе један полицајац; и само неколнко гласних узвика, које Петар не разумједе, утишаше кочпјаша, који потјера коња за њим а Петар се зачуди и прошанута са уздахом: »Да сам бар коњ!? неко би ме штитио, а овако?!... А сунце све јаче, топлина трепери, а он лута улнцама и не зна ништа за себе. Кроз мисли се појављује као нспреламана сјен борба за живот, жена, дјеца, сутрашњи дан; све то постаје некако магловито и нејасно, све то ишчезава и појављује се, све ra то мучи и буни. Код сваке помисли оп претрне, код сваке жеље изгуби наду. Оп их пусти, па напредују и поплаши се њиховог развијања, па пресијече и тражи другу, трећу и нигдје не налази ослоица, нигдје вјере. И руке, које до тад вишаху о капуту, падоше саме па ниже, дотакнувши шпагове од чакпшра, и тада се чу јасан звек, који га трже из ових мисли, и он се тек тада сјети да има новаца, да су му платили оно ihto је заслужио док им је био иотребан, и сину му мало наде и новрати се нешто радости, те хитро иотрча дома, бојећи се да глас његове иропасти не дође прије њега.... а овако, д'ако коме буде потребан?!...