SRĐ

— 497 —

— Да просимо!.... Петар не сачека све. Он скочи, и узвикну: — Не, то не могу! То ми понос не допушта! То убија углед оца, омаловажава положај мужа.... — А ти пођи и реци да су те истјерали!... додаде Стеван сухо. Петар заћута. Обли га зној. Не знађаше шта да ради. На торњу саборне цркве искуца једанаест Он са страхом и надом погледа у Стевана и готово га приклијешти рукама. Он га чисто мољаше: — Тако ти Бога, реци шта да радим. Нзлудјећу од бриге. Не чини ми се више да ми срце куца, већ да сјекира рије. Тако ме боли! Стеван га гледаше. Он заборави на своју муку, на тродневно гладовање, на неиспаване ноћи; иека врста сажаљења и учешћа у тузи, која се код гладних појављује у већој мјери, и њега спопаде, те га чисто са болом посматраше, не зпајући шта да говори. Он понова прошапута: — Па да просимо!.. — Од кога и шта?... Зар парче хљеба, као богаљи?... — Па зар ми нијесмо богаљи?... — Богаљи!... одужи Петар. — Да умни! Истјераше нас као непотребне. — Остави се сад тога, па мисли, мучи се да нађемо нзласка овом мучном стању. Није ми стало за мене, али ћу убити ону несретницу, кад јој све кажем. Још ово пије први пут. Опа пепрестано живи у страху. Тај је страх разорава, а дјеца ми ситна. Шта ћу с том дјецом ако она умре?.. — Избаци их као непотребне — додаде Стеван сухо. Петар га погледа зачуђено и замисли се. У његовим мислима се начини читав вртлог од ове ријечи. Никако не могаде да јој појми значај. — »Збиља, мишљаше он, док сам био потребап, држали су ме и храпили; кад сам постао непотребап, избацили су ме. Ја сам био у њиховој служби, дјеца су у мојој. Ја не требам више служби, ни дјеца не требају мени.« И оп се с|ети свог сиичића и мале кћери, и њихов љупки лик растјера ове мутпе мисли, те у његовом срцу отпоче да овлађује осјећај неизмјерне њежности и љубави. И