SRĐ

— 498 —

очи отпочеши да се росе, ситне вреле капи да се котрљају низ лице, и Стеван не могаде да га гледа, већ окрете главу. Петар се чисто поплаши од овог окрета, докопа га за рукав и, готово молећи, поче: — Не остављај ме сада. У овој несрећи не умијем да мислим. Мисли ме растрзају, па ми се чини, да имам чвор у глави... Научи... реци.. па ма шта то било.... — А откуд ]а знам шта треба друго да радимо. Кад би то била ствар науке, ја бих прво себе научио. Ништа друго не знам, до оно што рекох: да просимо!...« — Па како? — упита Петар неспокојно. — Овако!.... а он промијени свој израз, лице му се чисто скупи, а очи добише некакав мутно-тужпи израз, тијело иревио а руке објееио на пиже, ширећи и скуиљајући прсте. Он поче: — »Господине, био сам практиканат у начелству, отјерали су ме из службе, а имам жену, дјецу... а то треба хранити... па молим« тако ћемо почети, а он ће оно даље разумјети; неко ће дати, неко одјурити; стид ћемо метпути у џеп, понос у новчаник, па кад будеш код куће вадио новац, а ти се црвени, ако немаш другог посла! Петар га гледаше ббно и неспокојно. У његовом изразу не огледаше се више присебности и спаге, лице му отпоче да губи и оно мало руменила што је остало; а кад је на црквеном торњу искуцало дванаест и пб, он докопа Стевапа за рукав и колебајући се са старим поносом, борећи се са стидом, готово промуца: — Хајде!.... па спотичући се један о другог, кретоше из парка. III. А суице, као да шиба својим врелим зрацима. Нигдје облачка, нигдје вјетра, само се пустила бескрајпа ваздушна пучина и кроз њу одјекује жубор варошки, који у даљипи изгледа као гроктање. На торњу искуца подне н по улицама неста живости, па прозорима се спуштаху тешки капци; људи ишчезаваху, прашина се таложаше, само се таласаше ужагрени ваздух на усијаној калдрми.