SRĐ

— 499 —

Петра облио зној, па му се сипа преко прашињавих обрва. Из очњих дупља избијају сухи погледи, као да их је спржила жега сунчана. Он држаше руке у шпаговима и по чакширама се познаваше набор од згрчене песнице. Кољена му клецаху од умора, и он често застајкиваше, не осврћући се, већ гледајући преда се у камени под. Обузео га некакав стид од самога себе. »Откуд то дође? — мишљаше — Стеван ме наведе на овај срам.« А такав срам није доживио ни онда, кад је предао кључеве своје трговине у полицију, кад су га за дугове затворили, кад је блијед и исиивеп од тампичког лежања дошао кући; кад га је жена дочекала са једним сухим, пријекорним погледом; кад је послије обијао прагове каицеларија, молећи за службу; кад је стуиио у друштво оних, које оп сматраше као лнјеиштине и нерадиике и гшкад такав срам, никад таква грижња савијести! »Али зар је Стеван томе крив? Зар га ја нијесам молио, да ме научи, да ме избави ? и он се удари руком по челу: »и за сутра сам обећао, и тако сваки дан, докле коме не будемо потребни!« На један мах се створи пред кућом. Чисто му би криво. Жена му стајаше на вратима, блиједа и разбарушена. Он се трже и потруди да покаже осмјејак, али овај ишчезе под бригом, и само му се на цијелом лицу читаше неспокојство. Жена га погледа у очи, њен оштар, продирући поглед чисто га наплапти, веза му се језик, и једва промуца: — Добар дан!... Гдје су дјеца?... Жена га погледа, али му не одговори ништа. По њеном лицу мијењаху се наизмјепце слојеви бљедила и зеленила. Читаше некакву бојазан у његовим очима, она не смједе ништа да га запита, бојећи се одговора. Пође лагано за њим и, кад дође до стола, она се прибра, па тек сад, спазивши његово неспокојство у потпуној мјери, његово смућено избјегавање погледа, опа га упита: — Да није што ново?... Он се збуни. Осјети умор и еједе на столицу, иа како су му руке стајале у шпаговима, он их извуче, заборавивши да је у њима новац, те се овај просу по столу, а њему од тог звека сад оживе све у памети, па паде главом на стб.