SRĐ

— 1086 —

Zaustavi se; nije mogla govoriti na dugo. — Ne znam je li istina, prihvati, cla ti posli idu tako loše, da snuješ u glavi nešto strahovito. Među tim ja sam ovdje da učinim sve što mogu. Radila bili, podučavala bih, trpjela bih glad! — O, ne treba toliko herojskih žrtava, reče barun keseći se. Ne idem li u Ameriku? — U Ameriku? usklikne Jelena začuđeno. — Ali nemoj mi se pretvarati, za Boga! Kao da ne znaš! Ona poskoči na stočiću, ne bješe veće uvrede za nu! Ugrize se za usnu, uzdrža se, samo reče: — Kao da ne znam što'? — Da ste vi oni koji ste mi ponudili da ćete mi platiti dugove, uz pogodbu da odem u Ameriku. Novaca i da se oslobodite, poslati me da umrem daleko, da vas se ne poštrcam krvi i sramotom, je li? Ali se varate; nema isplate, nema Amerike! Jelena skoči na noge. — Nije istina! reče ona. — Sto nije istina! zareži barun. Nema u čitavom svijetu drugoga psa koji bi imao najdajega razloga da mi učini sličnih prijedloga. Ali, nastavi u ironično krotkom tonu, došla si, je li da, ispipati me skladno, da vidiš je li mi bio učinen prijedlog, pristajem li ili ne pristajem .... — Ali velim ti da nije istina, usprotivi se Jelena, velim ti da ti ja i moja majka ne možemo platiti dugove, a moj stric ne će, nikako ne će! Ona govoraše, u svom iznenađenu, tako iskrenom vatrom, da se barun, za čas, pojula i umuče. — Oh! kliče za tim, svladan opet svojim uvjerehem. Ali je ovako! Ne može biti da nije ovako! Jelena bješe u grčevima. — Ali Bože! reče ona, što imam reći, što imam učiniti da te uvjerim? Barun promisli malo. — Ti bi bila sretna, reče, da primim ovaj prijedlog da pođem u Ameriku? Sretna? Ona pomisli, kad bi bila lubovnica onoga čovjeka, da bi u takvoj potištenosti htjela umrijeti zajedno s him.